Izvor: Politika, 29.Sep.2013, 11:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osluškuju li političari glas naroda
„Nijedna reforma ne sme da bude sprovedena protiv javnog mnjenja. To je princip”, rekao je Franko Fratini, bivši šef italijanske diplomatije, Tanjugu za vreme boravka u Beogradu, povodom toga što Srbija mora da sprovodi reforme i ispunjava zahteve, uz opasku da i Evropa mora da učini nešto vidljivo i opipljivo za javno mnjenje.
Da li je u praksi baš tako? I jeste i nije – pokazuju primeri iz naše i svetske političke prakse.
Ovdašnji političari su sa prilično >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << cinične nemoći govorili kako ih Angela Merkel tera da vuku poteze suprotne stavovima građana Srbije, i da zbog svoje izborne utakmice i stavova Nemaca zaustavlja prijem novih zemalja u EU i preti Grčkoj.
Lakše je kampanjom u medijima pripremiti teren za politički obračun nego za sprovođenje reformi ili nepopularnih poteza. Poznato je to još iz vremena komunizma. Oblatiš čoveka u medijima i dok dlanom o dlan – njega više nema u javnosti a i najbliži prijatelji prestanu da mu dolaze u kuću i da mu se javljaju na ulici.
Tako je i sada, kako primećuje Đorđe Vuković iz Cesida, lako bilo smeniti Dragana Đilasa s mesta gradonačelnika, jer se o tome predugo govorilo. Oblatili su ga i posle je sve bilo lako, kaže Vuković.
Verovatno bi potpuno drugačije izgledalo kada bi prekosutra bila doneta odluka da se odmah pomeri starosna granica za odlazak u penziju. Pitanje je i kakva bi to kampanja mogla da uveri građane da bespogovorno treba da prihvate da, na primer, moraju da plaćaju sve lekove.
S druge strane, Ivica Dačić je od stava da ne smemo da se odreknemo mogućnosti da ratujemo za Kosovo brzinom svetlosti došao do tvrdnje da ne možemo više da vodimo unapred izgubljene ratove.
Nije pripremao javno mnjenje za tu promenu. I – porasla mu je popularnost. A u istraživanjima javnog mnjenja nema više onog pitanja: šta biste više voleli – ulazak u EU ili povratak Kosova, kao da nam je iko nudio ovo drugo. Ali, pošto je oko 70 odsto javnog mnjenja biralo Kosovo, demokrate su zaključile da ne mogu protiv uverenja građana. Dačić je rekao: „Ja hoću i mogu.”
Vladimir Pejić, direktor Agencije Faktor plus, smatra da u poslednje vreme političari češće pripremaju javno mnjenje na neke odluke, ali da su okolnosti u kojima se odluke donose teške koliko i same odluke, pa elita koja odlučuje čini to na osnovu sopstvenog instinkta, bez prethodnog ubeđivanja javnosti u ispravnost novih stavova.
„Inače političari rade od danas do sutra, nije ih briga za javno mnjenje. Kosovo nije moglo tek tako da se uradi, pa čak i Parada ponosa ne može da se uradi bez pripreme javnog mnjenja. S druge strane, mnogo je događaja i ljudi sve manje reaguju na njih, čak nema reakcija ni na krupnije i sudbonosnije stvari. U zemljama razvijenog sveta studiozniji su i precizniji, ali ni tamo nije baš tako kako mi zamišljamo, i tamo ima spontanih poteza. Ali vlast ipak više vodi računa a postoje i stručnjaci koji formiraju stav građana.”
Vuković kaže da se mnoge odluke donose uprkos javnom mnjenju. Kao primere za ovu tvrdnju, on navodi da je kod nas odluka o Kosovu doneta pod uticajem međunarodnih faktora, baš kao što je u Austriji na izbor nacionalističke stranke Evropa stavila veto.
Vuković kaže da je primetno i da nekim teškim odlukama i te kako prethode ozbiljne strategije i taktike pridobijanja javnosti. Taj posao olakšavaju stranačke pristalice, objašnjava on, pošto na sve pristaju, jer mrze drugu stranu.
„Iako hapšenjem Miškovića nisu ništa dobili, građani to podržavaju, jer je mržnja najjači motiv. Kod nas nema organizacije koja se ozbiljno bavi formiranjem javnog mnjenja, a teško da bi se ljudima moglo udovoljavati jer oni vole da bude kao što je bilo nekada, u vreme socijalizma i društvene svojine, jer su tada bili mladi i sve im je bilo lepo. Kada bi slušali javno mnjenje, bili bi suočeni s podatkom da 80 odsto ljudi ne bi imalo ništa protiv da se homoseksualci fizički kažnjavaju i hapse. Neki misle da, ako ih biju, čine čast za Srbiju. Samo uz silu možete da organizujete Paradu ponosa. Potrebno je da prođu generacije ljudi i da shvate promene. Javno mnjenje ne slušaju ni Nemci ni Englezi, ali imaju odgovornu elitu koja ih vuče, a kod nas građani ’vuku’ političare.”
Dragomir Anđelković, analitičar, kaže da s obzirom na to da je Srbija, uz sva naša i načelna ograničenja, ipak demokratska država, jasno je da i naše vlasti i danas i u prošlosti, reforme nameravaju da sprovode (ili su ih sprovodile) na način koji ne ugrožava preterano njihov rejting, odnosno mogućnost da i dalje ostanu na čelu države.
„To nužno znači da su reforme praćene propagandom, za njih se traže pogodni trenuci sa stanovišta interesa vlasti (ne prioritetno punog uspeha reformi), a realizuju se polovično, odnosno tempom i na način koji što manje ugrožava imidž vladajućih struktura.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 29/09/2013
