Izvor: Politika, 18.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oslobađanje: od grupe Who do "Zabranjenog pušenja"
AUDIO-VIZUELNA ISTORIJA ROK-OPERE
Generacija Bitlsa, protobejbibumeri, prva nije morala na služenje višegodišnjeg vojnog roka, što je postalo generacijski cause celebre. Većina mladih se posvetila izražavanju sopstvenih ideja. To je vodilo procvatu originalnosti, inovacija i optimizma sredine šezdesetih. Stoga je sasvim opravdan stav Džej Fojer: "Jedan od razloga zbog kog publika obožava mjuzikle jeste i činjenica da ovaj popularan žanr nosi estetsku viziju ljudskog oslobađanja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mjuzikli nam za trenutak otvaraju perspektivu kakav bi život bio da smo stvarno slobodni! Mi očajnički tražimo oslobađajuće slike koje i nalazimo u popularnoj kulturi. Muzika u tom smislu premošćuje realnost i maštu. Amerikanac u Parizu (An American in Paris) odličan je primer uspešnog braka popularne i elitne umetnosti."
U Holivudu je žanr mjuzikla tokom početka hladnog rata nudio savršenstvo eskapizma izraženog kroz tehnikolor, glamurozne glumce i plesne tačke od kojih zastaje dah (brodvejski klasici poput Oklahoma! (Fred Zinnemann,1955), Kralj i ja (Walter Lang, 1956)), Južni Pacifik (Joshua Logan, 1958), Moja draga (George Cukor, 1964), Priča sa zapadne strane (Jerome Robbins, 1961). U trenutku potpune dominacije holivudskih studija i žanrova dolazi do tihog prezasićenja. Međutim, kako su pedesete godine u Americi u kulturološkom smislu bile ogroman kliše (ponašanje, norme, stavovi), svet je prećutno bio spreman za subverziju i svežinu.
Moderni mjuzikli
Rok-opera, međutim, dolazi iz malo drugačijeg prosedea. Kada kažemo "rok-opera" onda mislimo na album ili pozorišni ili filmski projekat koji rok-muziku koristi kao jedini narativ. Rok-opera je u tom smislu malo, ali su manje-više sve poznate. Treba svakako napraviti odmak od rok-opereta, koji su u stvari moderni mjuzikli (filmovi sa Elvisom i Bitlsima), tj. muzičke numere se pojavljuju dijagetički ili nedijagetički, tj. iz same radnje ili odvojeno od radnje. Operetsko razmišljanje u rokenrolu nisu začeli Bitlsi, kako se popularno misli, već Pit Tauzend, vođa britanske grupe The Who koji je na albumu "A Quick One" (1966) snimio pesmu od "A Quick One While He′s Away" koja koristi dramaturgiju sukoba. Sam Tauzend je nekoliko godina kasnije snimio album "Thommy" koji je ubrzo postao kontroverzan ali slavljen film Kena Rasela. Tauzend piše i "Quadrophenia", takođe rok-operu u čijoj filmskoj verziji se pojavljuje i sam Sting.
Treba spomenuti još i Rodžera Votersa, vođu Pink Floyda koji je stvorio dupli album "The Wall" o intimnom iskustvu Drugog svetskog rata u kome je izgubio oca. Introvertan, mračan, idiosinkretičan skup pesama je poslužio Alanu Parkeru da snimi neobičnu filmsku operu fantazmagoričnih slika sa Bobom Geldofom u glavnoj ulozi. Ako ostavimo po strani uspehe Endru Lojd Vebera (Cats, a Phantom of the Opera, Jesus Christ Superstar) kao i Formanovu "Kosu" koja je, u stvari, primer za par exellance mjuzikl, dolazimo do prošlogodišnjeg, niskobudžetnog, ali više nego zanimljivog filma "Tenacious D – The Pick of Destiny" koji je svojevrsna parodija na žanr rok-opere i rok-mjuzikla.
Živopisni Tom Vejts
Ako se, pak, usredsredimo strogo na audio rok-opere, svež primer je pank-opera "American Idiot", samosvesna i žestoka u osudi američke politike i predsednika Buša koju su snimili "Green Day" u naponu ambicije. Svojevremeno, krajem osamdesetih, Tom Vejts je snimio rok operu "The Big Time", što u stvari predstavlja dramski osmišljene sekvence između i u pesmama koje je izvodio na svojoj istoimenoj turneji. Živopisni Vejtsovi likovi su odlično poslužili za skupu produkciju koja je kulminirala filmom.
Kod nas, najbliže rok-operi, približio se Emir Kusturica svojim pariskim trijumfom "Doma za vešanje" (ili, kako je tamo nazivaju, Vreme Cigana) na sceni Opere Bastilja, koja predstavlja zamešateljstvo filma "Dom za vešanje" i muzike The No-Smoking Orchestra, nekada beogradskog "Zabranjenog pušenja". Specifična Kusturičina poetika balkanizacije Evrope je još jednom uspela da zadivi zapadni svet koji očigledno uživa u bedi i tragediji naroda dalekih po geografiji ali bliskih po temperamentu.
Iako komplikovan i zahtevan žanr, rok-opera opstaje jer uživaoci kulture teže ka komplikovanijim i nespojivim formama. Kada su Bitlsi promenili rokenrol uništavajući suštastvenu jednostavnost (ritam, melodija, trajanje manje od tri minuta), ovaj hibridni muzički žanr je počeo da se shvata ozbiljno. Na žalost, rok-opera je izgubila rok-publiku, dok operska publika ni ne razmišlja o prefiksima. Stvorila se treća, elitistička publika koja je odličan izdanak post-postmoderne epohe melting-pota svega i svačega.
[objavljeno: ]
