Izvor: Blic, 14.Avg.2011, 03:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Orlovac - selo sa jednom kućom
ČELINAC - Da nije porodice Ratka Stjepanovića, njegove supruge i sina koji su odlučili da se vrate iz grada, selo Orlovac, udaljeno tridesetak kilometara od Čelinca, bilo bi pusto. Oni su sada tu jedini stanovnici i ne nameravaju nikuda odatle. Žive od poljoprivrede i stočarstva, ne oskudevaju ni u čemu, žaleći što se davnih godina nisu vratili na Ratkovu očevinu.
- Živeli smo u podstanarskim sobicama 24 godine. Radili smo svakojake poslove, verovali da će biti bolje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a ono je svake godine postajalo sve gore. Deca su rasla, dve kćerke su se udale, a sin je ostao s nama. Razmišljalio smo kako dalje i dogovorili smo se da grad zauvek napustimo i vratimo se u Orlovac, gde samo orlovi savijaju gnezda, a ljudi su svoja davno uništili i otišli - priča Ratko, pokazujući nam starinsko imanje kojem su potrebne vredne ruke da bi opstalo.
Ovde je zatekao pustoš, tugu zbog čestih umiranja, dotrajale objekte, zapuštene njive i voćnjake. Teran nostalgijom, nije oklevao da zasuče rukave i zajedno sa sinom Danijelom, đakom osnovne škole, počne novi život.
- Posle smrti moga oca, dvojice braće i sestre, što me još više podstaklo da se vratim, prvo sam morao graditi put koji kroz šumu i klance vodi do centra Skatavice, udaljenog nekoliko kilometara.
Sin i ja smo danima i mesecima radili na tom putu, ni u koga se nismo mogli pouzdati jer su najbliže kuće stričevića Ranka Stjepanovića, te Slave Panića iza brda, do njih je daleko - priča Ratko, kome najteže pada velika udaljenost zbog Danijelovog školovanja.
Ovaj dečak za vreme školske godine na nastavu putuje tridesetak kilometara do Čelinca. U jesen i proleće, kada je suvo i toplo vreme, mnogo mu je lakše, ali kada je kiša ili padne sneg, svaki odlazak u školu je veoma naporan.
- Tata me prvo vodi do škole u Skatavici, preko brda i kroz veliku šumu, nekada idemo peške, a nekada konjskim kolima. Tamo se pridružim drugoj deci, onda još malo pešačimo dok ne dođemo do autobuske stanice - ispričao je Danijel, koji se ne žali da mu je teško da putuje do škole.
Ni on ne bi napustio Orlovac jer je uz oca prihvatio i seoske poslove, zavoleo konje, krave, svinje, plug, njive i livade.
- Najviše volim napasati konja Putka i jahati ga. On me sluša i mazi se kada mu dajem seno. Ih, kako bi bilo lepo da na njemu odem u školu, sva bi se deca čudila. Jednog dana u septembru ću pitati tatu da mi to dopusti, baš će biti lepo. Znate, moj konj je pametan kao čovek, ima on veliko znanje, samo ga treba razumeti - ushićeno, pripovedajući o svome konju koji je mirno pasao travu poviše puteljka i njihove kuće, ispratili su nas Danijel i njegov otac Ratko Stjepanović.
.jpg)
