Izvor: Politika, 28.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Orfej posle svega
Ima pesnika čiji izbori pesama liče bezmalo na svaku pojedinačnu prethodnu zbirku ili izbore, pa se stoga ovakve knjige doživljavaju kao nužno zlo poetičke reciklaže i pokušaja da se po ko zna koji put potvrdi jedna već davno stečena pozicija. S druge strane, upravo autori čije su se zbirke međusobno znatno razlikovale u jednom dužem vremenskom periodu, bilo da je reč o usponima, padovima ili kritičkom prećutkivanju, uglavnom prave najbolje odabire iz svog pesničkog opusa.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ukoliko to rade sami, kao što je slučaj sa Bratislavom R. Milanovićem, oni nesumnjivo moraju da budu svesni šta se tim izborom, najčešće uz nove pesme, na jedan drugi koncepcijski način nudi čitaocima. Ako to, pak, za njih radi književni kritičar ili neki drugi pesnik – njegov je cilj da prođe kroz pesnikov put iskosa, nekada i zaobilazno, te da takav jedan izbor nesumnjivo donese promenu u autorovoj dotadašnjoj recepciji. I ako je moguće – zaokret u vrednovanju tog pesništva.
Milanović je pesnik koji je sam sačinio svoj izbor, poštujući osnovno i relativno pouzdano načelo hronološkog predstavljanja dosada objavljenih šest zbirki poezije. Mogao se ovaj izbor napraviti i prema nekim drugim kriterijumima, koji bi još efektnije uticali na situiranje Milanovićeve poetike u kontekstu savremene srpske poezije u celini. Razume se, i u okviru generacije sedamdesetih i osamdesetih, sa kojom autor na jedan svoj i relativno prikriven način deli izvesne zajedničke srodnosti. Čini se da se mera razlike Milanovićevog poetskog rukopisa u odnosu na autore koji se otprilike tih godina afirmišu (Maksimović, Zivlak, Tadić, Novaković, Magarašević, Zubanović, Kragujevićeva, Uroševićeva, Lazićeva i dr.) pouzdano može sagledati tek danas, i upravo zahvaljujući ovoj knjizi.
Ako je Milanovićeva generacija najvećma težila desakralizaciji poetskog čina kroz različite oblike resantimana prema tadašnjoj (socijalističkoj) stvarnosti, naš pesnik je svoj poglavito lirski doživljaj sveta upravo sameravao tim stalnim promenama, preokretima i sumnji u zasnovanost govora onda kada ga napušta egzistencijalna motivacija, kada poezija odlazi od njega poput neveste u crnom. Stalni memento Milanovićeve poezije je: "Pevam, uprkos ...": besmislu, nepoverenju u autentičnost poetske reči koju baš on izgovara, razočarenju što je pesnikova imanencija postala nedovoljna i nejaka da se odupre silama destrukcije, bilo one socijalne, političke, nacionalne, ili erotske, kulturološke, istorijske, religiozne, konačno egzistencijalno-ontološke prirode.
U pesmi "Čudo nad čudima" iz zbirke Balkanski pevač (1995) koja je istovremeno cinična i tragična – pesnik, da se ne bi survao u "tamna prostranstva" koja ga privlače svojim smrtnim zovom, konstatuje: "Moram nešto da promenim u pregrejanom mozgu/ – ne umem da govorim o sitnim stvarima:/ o češljevima, stolicama, ekserima, lišću,/ mada često pominjem konopac./ I nož./ Izgleda: živim u glupim bajkama./ Kroz moju sobu gamižu povorke:/ lešinari, zelenaši, gutači vatre/ i veseli drugovi u crnim odorama". Iskazi su građeni na pažljivo odabranim slikama koje se rasprskavaju u paradoksu, čuvajući pritom zagonetnost. Ko su ti veseli drugovi u crnim odorama?
Jesu li to činovnici bilo kog autoritarnog režima koji dolaze po pesnika poput Kafkinog Jozefa K, ili su to anđeli smrti koji nose konopac i nož? Da li je ovde reč o ljudskom pravu na život i slobodu, na pesničku reč, ili pak, lirski junak čezne za autodestrukcijom, posle koje bi nanovo oživeo i progledao: "Neophodna mi je suštinska promena".
Milanovićeva osnovna tri tematsko-poetička kruga koja se mogu odrediti kao egzistencijalno-saznajni, orfejsko-ljubavni i kulturno-istorijski prožimaju se osobito od devedesetih godina, dakle poglavito u poslednje tri zbirke "Balkanski pevač", "Vrata u polju" (1999) i "Silazak" (2004). S obzirom da je u njima autor postigao punu meru na tragu Miljkovićevog slavljenja odnosno osporavanja smisla pevanja, i prethodne tri zbirke "Neman", "Klatno" i "Jelen u prozoru" mogu se čitati i iz tog ugla. Ali to je, naravno samo jedan mogući put tumačenja Milanovićeve razvojne poetike.
Individualni pesnikov udeo sadrži razlistavanje svekolike, ne samo književne, i ne samo srpske tradicije, kao i izvanredno kultivisanje jezika i stila savremene srpske poezije, od čijeg nedostatka ona hronično pati. Mnogi aspekti Milanovićevog pevanja svedoče o autorovoj svesti da je nesumnjivo pesnik kulture, u onom smislu u kojem se istorijsko, arhetipsko, svakodnevno i mitsko, kao i materijalno i duhovno – prožimaju u svojim neponovljivim, ali i promenljivim oblicima postojanja. U regionalnom, balkanskom kontekstu, u teskobi nacionalne patnje, ali i kao pesnikovo stalno podsećanje da je Orfej, uprkos tome "što smrt oprezno šeta u dečjem kaputu" – ipak tu, stalno među nama.
--------------------------------------------------------------------------
Francisko Goja
Treba spremiti izložbu:
visoko na nebu, duboko pod zemljom
očekuju biografije slavuja,
očekuju krila anđeoska.
Donosim vrč bistre vode
i dugo spiram zvezde sa prstiju.
Kako mirno prelamam liniju:
gle mozak u plamenu, rasap,
nasred vazdušaste sobe – smrt.
Još to hoću da znam, a potom
nek jekne glas:
pregrizi kičicu, saspi znoj u boje,
siđi
na kolenima među trunje,
poljubi svoje lice u
prašini.
Bratislav MILANOVIĆ
[objavljeno: ]
