Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Optuženi, branilac i svedok
Vojislav Šešelj se u sudnici Haškog tribunala u proleće 2003. godine prvo pojavio u ulozi optuženog (za progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportaciju, ubistvo, mučenje, pljačku javne i privatne imovine i okrutno postupanje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i delu Vojvodine od 1991. do 1993. godine), zatim, u leto 2004, u ulozi svedoka odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću, da bi mu tek 2007. godine sudije priznale i status branioca na sopstvenom suđenju.
Prethodno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je, devedesetih godina, uporno tražio holandsku vizu i nudio se da dobrovoljno sedne na klupu za optužene, ali je haško tužilaštvo bilo gluvo za te njegove aspiracije sve dok u zimu 2002. godine nije pokazao da se na velika vrata vraća u politički život Srbije, odnosno da je u stanju da osvoji milion glasova na izborima. U Beogradu se šuškalo da mu je vlast „pomogla” da stigne na hašku optužnicu, suflirajući Karli del Ponte da ga ovim putem ukloni s političke scene Srbije.
On sam smatra da mu sude za verbalni delikt: „Kad pogledate prirodu optužnice, meni će se ovde suditi za grozne ratne zločine koje sam navodno počinio govorom mržnje, promovišući svoju nacionalističku ideologiju na koju sam ponosan...”
Tužiteljka Kristina Dal opisala je lidera Srpske radikalne stranke kao „fanatika, autokratu koji vlada čeličnom rukom i viče kako bi i tako pokazao da je glavni”.
A da Šešelj zaista igra vodeću rolu u ovoj haškoj predstavi, pokazuju i muke na koje je stavio Međunarodni krivični sud za ratne zločine na području bivše Jugoslavije. Otkada se pre pet godina dobrovoljno predao, postavljao je pred tribunal brojne zahteve od kojih su mu mnogi ispunjeni: insistirao je da se sam brani, tražio je da mu optužnicu s hrvatskog prevedu na srpski (nisu mu bili jasni termini „točka”, „općina”, „obrana”, „suradnja”), dugačke podneske (jedan je imao 300 strana) pune vulgarnih izraza pisao je rukom, jer se bojao da će ga od kompjutera udariti struja, zahtevao je izuzeće nemačkog sudije Volfganga Šomburga zato što „Nemci ne vole Srbe”, kao i predsednika suda Teodora Merona kojeg je smatrao „eksponentom cionističke politike”, žalio se i na sudijsku odeću koja ga podseća na katoličku inkviziciju. Kao dokaze odbrane doneo je u sudnicu 80 svojih knjiga, a traži i da mu tužilaštvo dostavi 207.000 strana dokumenata za koje tvrdi da su za njega potencijalno oslobađajući. Za izmirenje duga prema pravnom timu, za period od februara 2003. do kraja 2006. godine, od tribunala je tražio 6,4 miliona dolara. Sekretarijat suda još oteže sa isplatom ovih sredstava, za koju postavlja razne prethodne uslove koje Šešelj neće da ispuni.
Haški sud je četiri puta menjao optužnicu protiv Šešelja, na početak suđenja se čekalo 45 meseci, a onda, posle Šešeljevog štrajka glađu, još godinu dana. Suđenje je, naime, počelo 27. novembra 2006. godine, trajalo je dva dana i to bez optuženog u sudnici koji je u to vreme štrajkovao glađu, tražeći ukidanje restriktivnih mera prilikom poseta porodice, ukidanje odluke o imenovanju branioca u pripravnosti i da mu dokumenta dostavljaju na papiru i na srpskom jeziku. U pokušaju da povrati poljuljani kredibilitet, tribunal je prihvatio Šešeljeve zahteve, dok je njegovo 28-dnevno gladovanje, započeto tri dana po raspisivanju parlamentarnih izbora u Srbiji na kojima je bio nosilac liste SRS-a, tumačeno kao deo izborne kampanje radikala. Za njegov slučaj zabrinule su se tada i međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava, a kasnije je i sudija Žan Klod Antoneti priznao da je „Vojislav Šešelj bio primoran na štrajk glađu da bi ostvario prava koja mu pripadaju”. Tvrdeći da Šešelj svoje nastupe koristi za političke govore, sud je na svaki način pokušavao da ga izoluje, pa mu je tako u dva navrata dozvoljavao komunikaciju samo s članovima uže porodice i pravnim savetnicima.
Proces je nastavljen 7. novembra prošle godine kada je optuženi izjavio da želi svoju ideologiju da učini besmrtnom i za sebe zatražio najstrožu kaznu zažalivši što tribunal ne predviđa smrtnu kaznu.
Lider radikala nastavio je odbranu poigravajući se svedocima tužilaštva koji su u unakrsnom ispitivanju, suočeni sa Šešeljevom dominacijom, bili toliko zbunjeni da su im i rutinska pitanja o mestu, godini ili državi rođenja predstavljala problem.
Svedočenje američkog sociologa Entonija Oberšala, stručnjaka za govor mržnje i ratnu propagandu, Šešelj je ocenio kao prilog sopstvenoj odbrani, pa je na kraju rekao da mu je žao što pre tužilaštva nije pronašao ovog svedoka, dok je drugog, Iva Tomića, francuskog profesora slavistike i autora izveštaja o Ideologiji Velike Srbije u 19. i 20. veku, proglasio nestručnim. Mali incident, okončan kratkim prekidom procesa, dogodio se kada je, protivno pravilima suda, Goran Stoparić, nekadašnji pripadnik paravojne jedinice „škorpioni”, u toku svedočenja dobio SMS od Nataše Kandić, direktorke Fonda za humanitarno pravo.
Snimak Šešeljevog suđenja emituje Radio-televizija Srbije, a SRS je od javnog servisa tražio direktan prenos procesa priloživši uz zahtev potpise više od milion građana.
A. M.
[objavljeno: 16/03/2008]
