Izvor: Politika, 25.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oprezno – istorija!
Kada mi je nedavno urednik ove rubrike u "Politici" ponudio da iznesem u "Pogledima" svoje mišljenje o trenutnoj političkoj situaciji u Srbiji, izgovorio sam se da svoje staračke dane provodim na dva kontinenta i dva grada: u Beogradu i u Vašingtonu, te da sam prilično udaljen od trenutne političke scene u Srbiji.
Međutim ovih dana sam došao do zaključka da svakako moram iskoristiti ljubaznu ponudu g. Radivojše, jer sam postao svestan jedne – nove činjenice u ovdašnjoj javnosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja se i te kako tiče i mene lično. Naime, u poslednje vreme nekoliko mladih istoričara, doktora i magistara istorijskih nauka su odlučili da pišu o meni, što o disidentskoj prošlosti, što o mojim knjigama i idejama nevezanim za tamnovanje u nekadašnjoj Jugoslaviji. Istina, od mog povratka u Beograd 2001. mnogi su pisali u ovdašnjim novinama i časopisima o meni kao "disidentu broj dva", ali veoma retko o bilo čemu izuzev mojih robijanja.
Na Zapadu su, suprotno tome, mnogi pisali članke, knjige i disertacije o mojim esejima i idejama u njima iznesenim, te sam čak u nekim enciklopedijama okarakterisan ne kao disident, već kao "religiozni mislilac".
Sada se situacija i u Beogradu izmenila, što me je u prvi mah obradovalo. Vremešnim ljudima se uvek čini da svojim idejama utiču na mlade ljude.
Upravo za ovogodišnji Sajam se pojavila knjiga istoričara Srđe Cvetkovića "Portreti disidenata" u kojoj su "portretisana" četvorica "apostola slobode", kako je, po mom mišljenju, bombastično nazvao disidente autor knjige. To su Dragić Joksimović, Borislav Pekić, Dragoljub Jovanović i ja, Mihajlo Mihajlov. (Izdavači su: Institut za savremenu istoriju, Centar za unapređivanje pravnih studija i Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke, Kragujevac, 2007. 320 str.).
Moram priznati da me ni najmanje nije uzbudilo postojanje pojedinih grešaka i nepreciznosti u tumačenju nekih mojih usmenih izjava i citata u delu knjige posvećenom meni, što krivicom autora, a što štamparije. Na to sam se odavno navikao, pa sam čak prestao da pišem redakcijama i autorima i da zahtevam neke ispravke. Listajući knjigu naleteo sam, međutim, na osvrt autora o "disidentu broj jedan", Milovanu Đilasu.
Neke istorijske netačnosti magistra Cvetkovića vezane za delovanje Đilasa tokom Drugog svetskog rata će profesionalni istoričari (što ja nisam) veoma lako oboriti, i već su davno oborene u objavljenim kod nas knjigama. Ni to me ne bi uzbudilo. Zna se da Đilasu jedni ne mogu oprostiti komunističku (a tačnije – staljinističku) prošlost, a drugi antistaljinističku, posle 1948. A tek šta da se kaže o nastavku Đilasove evolucije, kada se posle 1953-54. Savle, gonitelj hrišćana, pretvara u velikog hrišćanskog apostola i mučenika Pavla!
Međutim kada sam na stranici 82. knjige "Portreti disidenata" pročitao tvrdnju, da je Đilas "na robiji ipak uživao privilegije kao bivši visoki funkcioner, da je čak je imao pisaću mašinu i nosio civilno odelo, a sam upravnik mitrovačkog zatvora drhtao je pred njim i sklanjao pogled", poskočio sam od iznenađenja i zaprepašćenja!
A u fusnoti na koju se poziva autor knjige (na stranama 82-83) nalazi se od reči do reči ovakav citat:
"... U Sremskoj Mitrovici imao je bukvalno apartman. Soba lepo nameštena, čak sa zavesama, tepihom, pisaćim stolom, kaučom, foteljama oko okruglog stočića kao u salonu. Nosio je domaću haljinu na štrafte (svlačio ju je kad bi išao u šetnju) i često kačket. Nosio je dobro civilno odelo, a ne robijaško. Hranu su mu donosili u porcijama plave boje, na nosaču sa četiri šerpice... Njegova soba je bila ukoso levo, do naše sobe na 4-5 metara. Lepo se u njoj video pisaći sto i velika pisaća mašina na njemu. Video se takođe i deo posteljine sa veoma lepim šarama, levo od stola, i delimično klub-garnitura desno od stola. Videlo se pola okruglog stočića i dve fotelje; verovatno ga je neko posećivao; i sam sam video da su ulazili neki civili, jer su se tada vrata zatvarala. Sve u svemu, soba mu je podsećala na hotelsku i robijaši su na sva usta psovali i njega i Tita ... Svedočenje Slobodana Pauljevića iz Bele Crkve ("Kobno buđenje", "Otokar Keršovani", Rijeka 1982) u D. Mihailović, "Kratka istorija satiranja", Beograd 2005, str. 19."
Igrom slučaja, ili verovatnije iz nekog ozbiljnijeg razloga, ja sam u istoj ćeliji u kojoj je devet godina, od 1956. do 1966. sa jednim prekidom, tamnovao "prvi disident u Istočnoj Evropi" Milovan Đilas, robijao svoju drugu robiju od 1974. do 1977. To je bila ćelija broj 33 u prizemlju Drugog paviljona. Razlog zašto su me doveli upravo u tu ćeliju je, verovatno, bio taj što je ćelija bila ili bolje ozvučena nego druge, ili pak zbog toga što je, kako se pričalo, imala ugrađene neke debele cevi u zidove, koje su, navodno, bile u stvari nekakvi kratkotalasni predajnici. Zračenje iz tih cevi je trebalo da slomi volju za otporom kod osuđenika (o tim ugrađenim cevima su pričali osuđenici koji su videli kako ih ugrađuju). Bilo kako bilo, ni na Đilasa ni na mene ta tehnika, očito, nije delovala.
Međutim, poznavajući iz vlastitog iskustva razmere te ćelije, odmah mi je bilo jasno da se radi o čistoj izmišljotini: "...kauč... pisaći sto i velika pisaća mašina na njemu, deo posteljine sa veoma lepim šarama, levo od stola, i delimično klub-garnitura desno od stola. Videlo se pola okruglog stočića i dve fotelje..."
Naime, veličina ćelije tako nešto ni blizu nije dozvoljavala, čak i da nije drugih brojnih svedočanstava o teškim uslovima pod kojima je Đilas robijao. Bivši Đilasov prijatelj iz ratnih i poratnih dana Aleksandar Ranković je znao da je Đilas po prirodi bio veoma zimogrožljiv, pa je izdao naredbu da se ćelija broj 33 zimi ne greje. Đilas se toliko smrzavao, da je njegova supruga Štefica, koja ga je sa sinom posećivala jednom mesečno po pola sata uz prisustvo stražara (norma za osuđene na "strogi zatvor"), u očajanju, za vreme posete indijskog predsednika Džavaharlala Nehrua Beogradu, uspela da dobije audijenciju kod njega i molila ga da urgira kod Tita da se nad njenim mužem ne vrši fizička tortura u Mitrovici.
Ne samo da Đilas nije imao pisaću mašinu, već mu nije bio dozvoljen ni običan papir, te je prevod sa engleskog Miltonovog "Izgubljenog raja" pisao na toalet-papiru.
To su sve činjenice. To je sve istorija. Zaista je zabrinjavajuće što mladi istoričari olako ponavljaju razne laži i ne proveravaju izvore. Kao što demokratija nije (barem u našim balkanskim uslovima) pravo na jednako organizovanje kako antifašista tako i fašista – istorijska nauka, ako je ozbiljna, nije puko nabrajanje i istinitih i falsifikovanih činjenica. Istorija, i te kako, ima veze sa etikom. Uostalom, kao i svako ljudsko delanje.
[objavljeno: ]
