Izvor: Blic, 14.Nov.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opoziciono „što gore - to bolje“
Legitimno je pravo opozicije da stalno vodi političku borbu protiv vlasti, nastojeći da obori vladu i tako iznudi vanredne izbore. Ali, ozbiljna i odgovorna opozicija to ne radi po svaku cenu i u svako doba.
Naime, nije prirodno ni uobičajeno da se traži glasanje o nepoverenju Vladi Srbije neposredno posle prvih 100 dana njenog rada. Ovo tim pre što je ta ista opozicija najveći deo toga vremena posvetila neprekidnoj opstrukciji i blokadi rada Skupštine, a time >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Vlade. Takođe, aktuelna inicijativa opozicije politički, pa i moralno veoma je sporna i zato što se pokreće u periodu kad je Srbija kao država i ekonomija direktno suočena sa dubokom svetskom finansijskom krizom i kad je u toku nova diplomatska inicijativa Srbije u OUN u vezi sa Kosovom.
Opozicija u liku DSS, NS i SRS kao formalni razlog za svoju inicijativu navela je da vlast „tajno i iza leđa Skupštine pregovara o priznavanju misije Euleks za sprovođenje nezavisnosti Kosova”. Time se Vlada, maltene, optužuje za antidržavnu delatnost, za kršenje Ustava i skupštinskih rezolucija. A pri tome se potpuno ignorišu ogromni diplomatski napori Vlade i predsednika Republike da se spreči legalizacija jednostrano i protivpravno proglašene nezavisnosti Kosova od strane njegovih privremenih organa. O tome najrečitije govori veliki diplomatski uspeh Srbije u Generalnoj skupštini OUN koja je nedavno prihvatila njen predlog da se zatraži mišljenje Međunarodnog suda pravde o tome da li je proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Napori Srbije koji su iza toga usledili u OUN, i realno imaju izgleda na uspeh, usmereni su na to da se aktom Saveta bezbednosti preoblikuje uloga Unmika i legalizuje mandat Euleksa na Kosovu, uz uslov da on bude statusno neutralan, to jest da ne sprovodi Ahtisarijev plan. To, drugim rečima, znači da se od strane OUN i međunarodne misije na Kosovu poštuje Rezolucija 1244 koja izričito garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Takav akt Saveta bezbednosti išao bi u susret očekivanom mišljenju Međunarodnog suda pravde da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova suprotno međunarodnom pravu. A to, onda, osigurava diplomatski „tajm-aut” i otvara vrata za obnovu i nastavak pregovora o konačnom statusu Kosova, odnosno iznalaženju kompromisnog rešenja koje bi bilo prihvatljivo za Srbiju.
Opozicija svojom inicijativom za obaranje Vlade nastoji da ospori legalitet ili, bar, da umanji značaj najnovije diplomatske inicijative Srbije u OUN. Uz to, ona to čini u vreme kad Vlada Srbije preduzima razne ekonomske, socijalne i druge mere i vodi pregovore sa MMF-om i drugim međunarodnim finansijskim institucijama o načinu odbrane od udara svetske ekonomske krize. Jedini „doprinos” opozicije će biti to što će dugotrajnom raspravom „od Kulina bana”, oduzeti dragoceno vreme i Skupštini i Vladi za rešavanje neodložnih životnih pitanja Srbije. Ta rasprava se, naime, neće ticati samo vladine politike vezane za Kosovo, već i ukupne ekonomske situacije, budžeta, socijalne politike, kriminala i korupcije, gasnog aranžmana sa Rusijom i raznih drugih „vrućih” tema. Inicijativa opozicije da obori Vladu Srbije bila bi razumljiva kad bi ona imala bilo kakvu zrelu i produktivnu koncepciju ili ideju o rešavanju krupnih ekonomsko-socijalnih i spoljnopolitičkih problema koji se nalaze pred Srbijom. Nažalost, u osnovi njene politike nalazi se generalni antievropski stav koji Srbiju ekonomski i politički faktički izoluje i zatvara joj perspektivu ubrzanog razvoja i priključenja Evropskoj uniji.
U ovom trenutku opozicija nema parlamentarni i uopšte politički kapacitet dovoljan za rušenje Vlade Srbije, izuzev ako za svoju ideju pridobije koaliciju SPS-PUPS-JS. U to je, međutim, teško verovati, pre svega zato što bi obaranje Vlade i vanredni izbori SPS i PUPS vodili u duboku unutrašnju krizu i gubljenje velikog dela birača sa prošlih izbora, pa njihova koalicija na novim izborima ne bi prešla izborni cenzus od pet procenata. Zato je realno očekivanje da će doći do kompromisa u vezi sa povećanjem penzija, pre svega imajući u vidu ozbiljnost finansijske i ekonomske krize.
Raspisivanje novih izbora ne bi išlo naruku ni pokretačima inicijative za rušenje Vlade Srbije - DSS, NS i SRS. O tome svedoče ne samo najnovija ispitivanja javnog mnjenja, već i prošle nedelje održani vanredni lokalni izbori u četiri opštine. Oni su, naime, potvrdili da i dalje opada broj pristalica DSS i NS i da jedva doseže 10 odsto građana koji su izašli na lokalne izbore. Mnogo gore su prošli Šešeljevi radikali koji su osvojili četiri puta manje glasova od otcepljenih radikala, to jest naprednjaka. S obzirom na to da je DS, sama ili u koaliciji sa G17 plus i SDP, zadržala ubedljivo vodeću poziciju, a da je koalicija SPS-PUPS očuvala svoj izborni rejting, inicijativa narodnjaka i Šešeljevih radikala, i uz najavljenu podršku naprednjaka, osuđena je na neuspeh. Njen osnovni cilj je očajnički pokušaj tri gubitničke partije (SRS, DSS i NS) da, kroz dugotrajnu raspravu u Skupštini o svim aktuelnim društvenim temama, poprave svoj iz temelja poljuljani politički ugled i uticaj. Nema sumnje da je u konkretnom slučaju reč o destruktivnoj logici opozicije da po cenu nanošenja štete Srbiji na unutrašnjem i međunarodnom planu, „zaradi” neki sitan uskostranački poen. Drugim rečima: „što gore - to bolje”.
