Izvor: Danas, 30.Nov.2014, 22:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opozicija u metastazi
Prvi komentar na povratak Šešelja koji sam čuo je „Pa više je Srbija propala nego Voja za ovih 11, 12 godina“. Ovo svakako nije podsmevanje bolesti Vojislava Šešelja, ali jeste opomena Srbiji - zemlji bez opozicije. Meni deluje da je u ovoj metastazi Srbije opozicija u najlošijem stanju.
Opozicija mora da bude alternativa. U Srbiji još nema alternative, nema ponude rešenja koja bi bila alternativa postojećim rešenjima koja nudi vlast. Ponašanje postojećih kandidata >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << za opoziciju je krajnje neodgovorno, nekonstruktivno i na kraju sa vrlo komičnim kritikama vlasti. U moru kritika prava i osnovana ne može da se prepozna.
Postoji više „opozicija“ u Srbiji. Prva je ova koju je naveo Borislav Stefanović u vidu „opozicionog bloka Vučićevom režimu“ gde podrazumeva DS, Novu i DJB-Saša Radulović. Da su čuda moguća, vidi se iz ovog „bloka“, pa za Stefanovića nije problem što je u njegovu ideju uključen Saša Radulović i vuvuzela majstor Željko Veselinović - kandidat DS za poslanika i lider sindikata „Sloga“, koji je bio glavni akter incidenta na Pravnom fakultetu kada je prekinuta tribina Saše Radulovića. Ako se oni ne mogu dogovoriti oko elementarnih ideja, nego samo u kritici vlasti, onda to nije ponuda sa zajedničkim rešenjima. Iako se sva tri partnera programski i ideološki razlikuju, izlišno je govoriti o ovoj razlici u Srbiji. DS odavno luta na političkoj sceni Srbije, a kao jedini iz ovog bloka ko je zaista pokazao opoziciono delovanje je Vladimir Pavićević. Nesporan kvalitet i parlamentarna debata Pavićevića ipak nisu dovoljni, jer kao što vlast ne sme biti jedan čovek, opozicija takođe to ne sme i ne može da bude.
Druga „opozicija“ je ova koja se povremeno i javno nudi vlasti u vidu LDP-a i SDS-a Borisa Tadića. Čedomir Jovanović ima za pravo kada kaže da su mnogi preuzeli „njegov“ program. To u jednu ruku jeste tačno, ali je ujedno i priznanje da „dobre ideje“ on i LDP nisu znali da ekonomski rečeno „prodaju na političkom tržištu“. Podsećanja radi, LDP nikad nije ima sam 5 odsto, nego je u raznim koalicijama do 2014. ulazio u parlament sa 5 do 7 odsto glasova, sa pretpostavkom da su u tom zbiru koalicioni partneri imali određen broj glasova. Na kraju krajeva, šta zaista nude LDP ili SDS, a da to već nema u ponudi trenutne vlasti. Čak LDP uzima za sebe poziciju „ostajemo pokretači modernizacije Srbije“. Ako su je vodili do sada, kao što tvrde, onda bolje da je ne vode. Ako je uopšte moguće da neko sa koalicionih 5 odsto i ne učestvovanja u vlasti vodi modernizaciju društva. Ipak, zbog „Tadićeve modernizacije“ nam se desio SNS i partneri od skoro 50 odsto. Ova dve stranke jednostavno nisu alternativa.
Treća „opozicija“ jeste pokušaj DSS-a i Dveri da okupe patriotske snage, ali tako da oni određuju ko su zaista patriotske snage. Šešelj ih je već isključio iz svojih planova jer ih, kako kaže, smatra „projektom vlasti“. U moru svakodnevnih i životnih problema u DSS se vodila bitka „suverenizma“ i „neutralnosti“, za to vreme Dveri su imale susret sa premijerom Vučićem o kome se malo zna i malo govori. Bez konspiracije, ali pitanje je da li nastavak politike koja deli građane Srbije na „izdajnike“ i „patriote“ zaista nudi alternativna rešenja.
Kad sumiramo stanje, vidimo da se nameće samo jedan zaključak, a to je da Srbija nema opoziciju koja može da nastupi odgovorno, konstruktivno i sa kritikom koja je usmerena na rešenja. Zato građani Srbije mora da raspišu javni konkurs za opoziciju, samo se plašim da i taj konkurs ne prođe kao mnogi u Srbiji.
Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka
