Izvor: Telegraf.rs, 23.Nov.2016, 20:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom: Reči Šarla Bodlera i dan-danas odzvanjaju (FOTO)
Šarl Bodler je tipična gradska "faca", prvi pesnik velegrada, zavisnik od gradskih poroka, pun prezira prema građanima oko sebe. Bodler je devijacija prirodnog koje je u njegovom sistemu vrednosti vrhunac svega što doživljava kao vulgarno.
Vrline su, po Bodleru, sasvim neprirodne pojave, pa tako i sve prirodno treba odbaciti kao nešto što čoveku oduzima njegovu posebnost. A posebnost je ono čime se Bodlerova sujeta čitavog života hranila, ne iz prazne poze, već iz želje da >> Pročitaj celu vest na sajtu Telegraf.rs << se kroz neobičnost i izuzetnost prevaziđe banalnost ljudskog života, koju je svuda oko sebe video i koje se gadio.
Banalnost je u Bodleru izazivala osećaj splina, tog elitnog doživljaja teskobe od životarenja koja je svojstvena velikim duhovima i koja se leči umetnošću i porokom, ili se bar pokušava lečiti.
Splin je čama i užasnutost nad predvidivošću svakodnevice, večita seta i sentimentalnost za zvezdanijim trenucima ljudskog roda, neizdrživost svakodnevnog ritma života koji uspavljuje u svojoj harmoničnoj monotoniji. Splin, istovremeno, i nije ništa od toga, nego je nešto rečima neuhvatljivo jer reči nisu dorasle tom elitnom i mukotrpnom osećanju teskobe svojstvenom probranim duhovima.
Foto: Wikimedia/Nadar
Bodler je iz svog prokletstva, splina, koji je prokletstvo svih ljudi koji se usude da pogledaju oštrijim okom u svoje živote, stvorio svoju poetiku. Pesnik velegrada, zaljubljenik u mačke i prostitutke, uživalac apsinta i opijuma, nosilac sifilisa, zadojeni katolik luciferske figure pune bezbožnog bunta, nekrunisani pariski princ tame, prvi među odbačenima i prognanima iz očinskog zagrljaja i nosilac novog svetla poezije.
Biografizam je kao pristup u tumačenju poezije gnusna laž i ne bi se imalo zašto baviti Bodlerovm životom ako bismo to radili sa namerom da razumemo njegovu poeziju. Međutim, život Šarla Bodlera od najmlađih dana izvanredna je pesma u nepravilnom stihu, pisana neakademskim jezikom punim vulgarizama i protivljenja svim pravilima stila, otvaranje novih horizonata.
Tokom detinjstva, dve su stvari bile od presudnog značaja za formiranje ličnosti Šarla Bodlera. Bila je to najpre rana smrt oca i majčina preudaja za omraženog očuha, a zatim i strogo katoličko vaspitanje.
Uprkos svim bogohulnim postupcima i verovanjima pesnika, katoličanstvo je prisutno u njegovoj poeziji kao matični jezik, protiv koga se može pisati samo na njemu samom. Motivi, metafore, strahovi i predmeti mržnje i obožavanja u Bodlerovoj poeziji dolaze iz katolicizma. Prezir prema svakodnevici, osećanje splina kao rezultat čežnje za nečim uzvišenijim što je očekivao od života i čoveka svoj koren imaju u hrišćanskim propovedima i visokim katoličkim katedralama; onda kada život nije oponašao propoved i jedan i drugi prezreni su kao poslednja laž.
Foto: Wikimedia/Etienne Carjat
Već sa osamnaest godina, Šarl Bodler je kipteo od užasa spram građanskog života koji jedino vrednuje benigna zadovoljstva konformizma. Malo piše pesme, malo se opija na čuvenim boemskim mestima Pariza, u celosti živi kao boem, odeva se elegantno, ponaša otmeno, a sa sobom ipak vodi svuda jednu prostitutku kao svoju pratilju.
Da bi ga sklonio od „lošeg društva“ očuh, koji mu je po svemu sudeći zaista želeo samo dobro, ali je njegovo „dobro“ bilo sasvim različito od onoga što je mladi Bodler pod tim podrazumevao, šalje ga na putovanje svetom.
Tu se pesnik oduševljava Mauricijusom, upoznaje zadovoljstva opijuma i hašiša, a sa puta dovodi i jednu mulatkinju koja mu postaje ljubavnica. Novac nasleđen od oca troši nemilice, upada u dugove, pokušava samoubistvo, prevodi Poa da bi otplatio dugove i time otvara vrata američkom pesniku na evropsku književnu scenu.
Glad za šokiranjem je ogromna – kosu boji u zeleno (boja omiljenog pića pariskih boema, apsinta), laže da je policijski špijun, da je homoseksualac, da je ubio i pojeo svog oca, dok mu svi slepo veruju na reč.
„Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu,pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “Čas je da se opijate!” Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja.“ - govorio je Bodler o opijanju.
(Telegraf.rs / kultivisise.rs)
.jpg)
