Izvor: Politika, 22.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Operacija Šarm
PRVI PUT POSLE 1. SEPTEMBRA 1939. godine Poljaci su pucali na Nemce. Zbog sumnji da je u pitanju šverc poljski su pogranični brodovi otvorili vatru na jedan nemački turistički brodić koji je bežao iz poljskih teritorijalnih voda. Nešto severnije u Finskoj, skoro istovremeno, održan je sastanak predsednika Rusije Vladimira Putina i lidera EU. Jedna od glavnih tema bila je energetska politika pri čemu Moskva želi da Berlin postane veliki distributer ruskog gasa. Poljaci su zato i nervozni, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novi planirani gasovod ih zaobilazi, a Nemci i Rusi opet se dogovaraju, pa kako ipak ne mogu da pripucaju po Rusima dobro dođu i Nemci. Uostalom, kroz istoriju Poljsku su četiri puta delili jedni i drugi.
Vladimir Putin, prvi lider Rusije posle Lenjina koji je prožet nemačkom kulturom zna kako da šarmira Nemce i zna kako da iskoristi sve transatlantske nesporazume. Istina, odnosi između Rusije i Nemačke nisu ništa drugo nego sled stalno prizivanih novih početaka, od Gorbačova i Kola do ujedinjenja Nemačke i raspada Sovjetskog Saveza. No, u odnosu na Gorbačova i Jeljcina, Putin se ne libi da Rusiju, na zaprepaštenje Amerikanaca, otvoreno smatra velikom silom. I da to kaže vrlo šarmantno. Zapravo, skoro svi sovjetski lideri imali su specifičan stil ophođenja sa inostranstvom. Lenjin se hvalio svojom sposobnošću ubeđivanja sagovornika. Istorija međusobnih odnosa između Staljina i Čerčila i Ruzvelta zanimljiv je psihološki materijal. Brežnjev je voleo da poklanja liderima inostranih država skupe poklone, pri čemu ih ni sam nije odbijao. Gorbačov je bio teatralan, Jeljcin "vrlo opušten", Putin, još uvek, zagonetan.
NATO TRAŽI NOVE TRUPE ZA AVGANISTAN. Jer, tamo nema napretka i predsednik Hamid Karzai ne bi preživeo ni jedan dan u Kabulu da ga danonoćno ne čuvaju američki specijalci. Sukobi su svakodnevni, delove zemlje kontrolišu lokalni gospodari rata, država ne funkcioniše, od socijalnih programa tipa oslobađanja žena, naravno, nema ništa, ljudi žive kao i pre, islam je jak kao i ranije i ne vidi se zašto bi i bilo drugačije.
Avantura u Avganistanu politički je i vojni promašaj. Proizvodnja opijuma vratila se na nivo pre vladavine talibana, što znači oko 80 odsto svetske proizvodnje, ali to su i velike zarade okultnog finansiranja nekih tajnih službi. Terorizam Al kaide raspršio se diljem sveta. Dok je ova organizacija imala baze u Avganistanu za nju se jedva i čulo. Većina otmičara aviona od 11. septembra 2001, bili su saudijski državljani.
Sukobi u Avganistanu i Iraku gurnuli su dobar deo islamskog sveta u ekstremizam, a mržnja prema Americi dostigla je fanatične razmere. Politiku nikada ne treba pretvarati u paranoju, inače ispada da je svaka greška ukalkulisana kao dalekosežna taktika. Nepromišljena strategija lakomislenih i halapljivih lobija dovodi do krupnih grešaka koje su ugrozile američki prestiž u svetu.
KO GOVORI U IME STEJT DEPARTMENTA, Kristofer Ho, direktor odeljenja za Evroaziju, ili Tom Kejsi, portparol američkog ministarstva spoljnih poslova? Naime, dok je Kristofer Ho na skupu o Kosmetu u "Vudro Vilson centru " u Vašingtonu brinuo samo o "danu posle" konačnog statusa južne srpske pokrajine nagoveštavajući rešenje izvan UN, a po kojem bi se svakoj državi ostavila sloboda da bilateralno uređuje svoje odnose sa Kosmetom, Tom Kejsi je na konferenciji za novinare u Vašingtonu rekao da konačnim rešenjem treba "da budu zadovoljni i ljudi na Kosovu i ljudi u Srbiji". Verbalno, Kejsijeva izjava jeste novost, ali u hijerarhiji Stej departmenta Kristofer Ho ima jaču težinu. Što je verovatno zaključio i premijer Crne Gore gospodin Milo Đukanović koji se u Parizu sastao sa premijerom Kosmeta gospodinom Agimom Čekuom i pozvao ga da poseti Crnu Goru. Onako, šarmantno i bilateralno. Naravno, taj je poziv "sa zadovoljstvom prihvaćen", a to što bi gospodina Čekua sa zadovoljstvom videli i u Beogradu, ali drugim povodom, za Đukanovića i nije bitno. Uostalom, i gospodina Đukanovića bi neki rado, drugim povodom, videli u Italiji pa opet ništa.
Sve to, ipak, najviše govori o pravoj zbrci koja oko Kosmeta trenutno vlada u Vašingtonu. Jer, iz američkog ugla gledano, za Kosmet postoje samo loša i još lošija rešenja.
Naime, ako Vašington odluči da konačan status Kosmeta saopšti pre izbora u Srbiji uticaće, na ovaj ili onaj način, na rezultate tih izbora. Ako sačeka sa proglašenjem statusa za vreme posle izbora, i ako to rešenje ne bude dobro za Srbiju, onaj ko pobedi na izborima mogao bi da bude osumnjičen za dogovor sa Amerikom oko statusa Kosmeta...
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 22/10/2006]
