Izvor: Politika, 23.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opasno trojstvo
Sila, moć i vlast – iako stavljeni u isti poredak – znatno se razlikuju, ali bez tog svetovnog trojstva nijedna vladavina, pa čak ona imala u nazivu demokratska, ne samo da ne postoji nego ne može ni da opstane. Na toj klackalici moćnika i podanika, ili građana, ljuljaju se i savremenici misleći da su večni i neuništivi, iako ih stvarnost opominje na suprotno. Ni naše društvo nije imuno na pomenuto trojstvo, a nekad ga čak i otvoreno pokazuje, ne primećujući razliku između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njih.
Razlikovanje počinje već tako što prva dva fenomena, sila i moć, obrazuju jedan blok u odnosu na treći fenomen – vlast. Izgleda da je u ovom poretku sila nešto najneobuzdanije, i to bez obzira da li deluje samostalno ili kao instrument druga dva fenomena, pogotovo ako se udruži sa moći. U narodu postoji lep i tačan opis sile:
Sila Boga ne moli,
Bog silu ne voli.
Ova izreka je prvenstveno, ako ne i isključivo, plod narodnog iskustva i tako stečene mudrosti, a ne nekog mudrovanja. Ako je Bog u narodnom verovanju pojam i simbol za sveukupnost pravično i pravedno regulisanih odnosa, simbol za jedan postojeći humani poredak, onda je osnovna odrednica sile totalna negacija svih moralnih i duhovno zasnovanih međuljudskih odnosa. Sila je dakle antipod poretku koji ima unutarnje opravdanje (Bog). Ali, ona je istovremeno i nešto neprirodno i negativno i zato je, kako je narod skovao, Bog ne voli. To što je Bog ne voli implicira načelni sudar koji za čoveka otvara horizont nade, koji je u pomenutoj izreci diskretno naznačen, ali jasno prisutan.
Sila ne mora da se shvata samo u ovim krajnostima. Narod je u svojoj izreci uzeo silu kao nešto po sebi razorno i destruktivno. To bi bila sila koja ničim nije obuzdana, ali postoji sila koju neko ili nešto drži na uzici i njome manipuliše po svojoj, a ne njenoj destruktivnoj logici. To bi bili zakon i poredak zasnovani i održavani pomoću sile. Dakle, sila može da ima i pozitivnu ulogu, u tom smislu što čovek njom vlada, a ne ona njim.
Ako je sila suština nagonskog i destruktivnog, moć je potencijalna agresija i u njoj ima nešto što indukuje ljudsku prirodu na agresivno ponašanje.
Treća kategorija (moć) pomenutog svetovnog trojstva najopakija je i počinje onog trenutka kad se subjekt s njom identifikuje. Treba se samo setiti promene u ponašanju nekih ljudi koji su dvehiljadite došli na vlast, zaboravljajući da je, između ostalog, zbog nenormalne i nekontrolisane moći Milošević doživeo ono što je doživeo.
Destruktivna i autodestruktivna priroda moći sastoji se u tome što ona prirodno upućuje subjekt na samoodmeravanje sopstvene vrednosti, s jedne strane, a s druge, što ga izaziva, gurajući ga u ludilo veličine. Ona je ogromno iskušenje kome malo ko može da odoli. Pri tom nije ni važan predmetni sadržaj moći – bilo u čemu da se oseća moćnim, čovek je u iskušenju da je pokaže i, nažalost, primeni na drugima. Čovek na vlasti postaje lako najgori primerak tog pravila, od rimskih careva, pa i pre njih, do danas.
Kad se moć onoga ko ima vlast poveže sa silom, jer je sila najbolji dokaz nečije moći, nastaju mali i veliki sudari, o čemu postoji niz istorijskih primera. Zvučalo to kao opomena ili ne svemu onome što se danas zbiva kod nas (Kosmet nije jedini primer), izgleda da svaki čovek ima jedan obim moći koji može da podnese, a da ne stradaju drugi; preko te mere nije u stanju da odoli izazovu i da je upotrebi. I što je najgore, pravdajući se da to čini za dobro drugih.
Milka Lučić
[objavljeno: 24/01/2008]
.jpg)
