Izvor: Vesti-online.com, 30.Nov.2013, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ono malo duše

Pričala mi je moja baba Nada davno, bez gneva i ogorčenja, ali sa razočaranjem u glasu, kako je slovenačka porodica koju su prigrlili kad je Hitler pregazio njihovu zemlju vrlo brzo zaboravila srpsko dobročinstvo u domaćinskoj kući u Prislonici.

Milan Jovanović

Dve ili tri godine stizale su u Prislonicu čestitke za njihov, katolički Božić, a potom više ni to. Muk umesto zahvalnosti. - Neka, nek su oni živi i zdravi - zaključivala je na kraju baba Nada, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << bez ogorčenja, sa razočaranjem u glasu.

Pričala je, takođe, da Slovencima koje su udomili i hranili nisu dali da dignu ništa teže od kašike. Da su njih uvek prve posadili za sto, fala Bogu imalo se i u tim ratnim vremenima, pa niko nije bio gladan.

Posle rata, "većinski četnička Srbija u kojoj smo premalo pobili" (M. Đilas) nije bila baš zgodan primer za humanost, a još manje zgodno je bilo priznati koliko je nevoljnika spasla, smestila i nahranila Nedićeva vlada.

Zato je dobročinstvo moralo da se zaboravi, milom ili silom. Kao što se vidi, veoma uspešno. Šta se to u Srbima slomilo ovih poslednjih krvavih godina pa u svakom strancu vide Đavola lično? Treba li ih osuđivati, jesu li oni krivi što se i guštera boje, jer su ih raznorazne zmije ujedale?

Kako da reaguje seljak kad mu pred kućni prag bane azilant iz Sirije, gde se više ne zna ni ko koga, ni zbog čega? Taj seljak gleda televiziju, čita novine, vidi da najljući ekstremisti pod znakom polumeseca hrle da vojuju protiv Asada, stižu i sa Kosova, iz Bosne...

Seljak je oprezna zverka, vazda bio, njemu je svaki tamnoputi koji tumara po šumi i magli - sumnjiv.

Lako je seljaka sad optužiti da je "ksenofobičan" (stara, lepa srpska reč), da je zatucan i glup, da je bezosećajna stoka bez repa. Gde je tu država da uzme stvar u svoje ruke i gde su pare koje su namenski poslate da se nevoljnici u bežaniji zbrinu?

U ova sumorna vremena kad strah čoveku kalja obraz često, nije lako ostati čovek. Nekad je srpski vojnik delio poslednje parče hleba sa Austrougarom koji mu je do juče vešao najbliže po Mačvi.

Ali, bejaše to vreme kad se još verovalo u pravdu, u ljudskost, u budućnost, kad je Zapad bio prijatelj, a Rusija majka. Onda su preko Drine došli braća komunisti, pojačani bivšim (?) pavelićevcima da očiste četničku Srbiju.

Očistili su je od srpske mladosti (Sremski front), od starih vekovnih vrednosti, a usput poharali ambare, da Srbiju očiste i od žita. Ostao je kukolj, koji ni dan-danas ne može da se iskoreni.

Još otkad su '44. na Srbiju padale "savezničke" bombe sa čestitkom "sretan Uskrs!", narod ne veruje nezvanim gostima. Otkad su oslobodioci postali dželati, Srbin spava na jedno oko, a drugim motri vrata, ili prozore odakle može da bane nezvani.

Spava s pištoljem pod jastukom, jer protiv Đavola više ne pomažu glog i venac belog luka na kapiji. Đavo, strepi Srbin, sada stiže iz Sirije, Avganistana, Iraka, i on beži od američke bum-bum demokratije koja im je donela krv, patnje i suze.

Što bi Srbin bio operisan od paranoje, kad od nje boluju najmoćniji na svetu. Pa, nije seljak iz okoline Obrenovca, ili Bogovađe, razapeo špijunsku mrežu od Japana do Afrike, hvatajući stvarne ili izmišljene neprijatelje, nego onaj što ga Berluskoni pohvali kako je lepo preplanuo na letovanju.

Srbin samo neće da gleda tuđu muku, ako ne mora, kad već muči svoju. Pogotovo ako iz te muke može da se izrodi nešto opasnije, čime ga, svesno ili nesvesno, svakodnevno plaše i sa ekrana i sa novinskih stubaca.

Zato, ne optužujte Srbina da nema duše. Nekad je imao i previše, pa eto kako je prošao. U glavu su mu pamet ućerali.

Nastavak na Vesti-online.com...