Izvor: Vesti-online.com, 18.Maj.2015, 06:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Oni i Mi protiv Nas

Od prošlosti me hvata muka; od budućnosti me strah. Dok sam još bio mlad i nedozreo fanatično sam verovao da će "Amerika i Engleska biti zemlja proleterska".

Kada su me, sa sedamnaest godina, na tajnom sastanku, drugovi primali u SKOJ - Savez komunističke omladine Jugoslavije, majka me namrtvo izlemala: "Sram te bilo, otac ti sveštenik, deda ti prota, a ti u nekrste." Ništa joj nije vredelo; mogla je da me mlati i stavlja na muke svakojake - iz mene Marksa i Engelsa ne bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << isterala. Naprotiv, još sam joj, za inat, pretio i Mao Cedungom.

Onda su prohujale godine i decenije; vreme gradi - vreme razgrađuje; jedino Amerika i Engleska nikako da budu zemlja proleterska.

Sve je ovo ponovo eksplodiralo povodom ove prošlonedeljne rehabilitacije, Draže Mihailovića, komandanta četničkog pokreta u tadašnjoj Jugoslaviji. Odlukom Višeg suda u Beogradu, Draža Mihailović je rehabilitovan. Od čega? Pa, od presude kojom je, kao "državni neprijatelj", "izdajnik", "kolaboracionista" s nemačkom okupacijom i tako dalje, osuđen od "mojih" na suđenju i - streljan.

I Srbija se još jednom - nema drugih jada - digla sva na noge; udarili naši i njihovi zajedno na nas, baš kao i onda. Jer, još samo u Srbiji duhovi ustaju iz grobova, kolaju i glogovim kocem ganjaju jedni druge. I jedino još nesrećni patrijarh Irinej maše krstom i vapije da rehabilitacija Čiče bude nekakav poziv za pomirenje iz groba vaskrslih srpskih duhova.

Šešelj i Drašković pozdravljaju rehabilitaciju. Nekakve "Žene u crnom" lete na metli više Srbije na nebu vedrome, zapomažu i kokodaču protiv rehabilitacije. Nije njima, nesretnicama, do istorijske istine, nego da se posle ovoga u Srbiji ne zakopiti kakva nacionalna ideja ili, ne daj Bože, neko anti-amero-atlantsko nedonošče... Ode im apanaža.

Ivica Dačić uhvatio štap za polovinu; brine se čovek da bi rehabilitacija "produbila podele u narodu" - tako reče, tužan i zabrinut.

Prvoborci koji su 1945. pobegli u partizane glavom bez obzira, psuju majku i Draži i onome ko ga je rehabilitovao...

Pa kada je već "kolo zaigralo" da i ja dodam malo ulja na vatru:

Davno, davno, Nikola Kalabić, komandant takozvane Kraljevske vojske u Otadžbini, navratio s njegovim četnicima u naše dvorište. Cupka me na krilu i kaže mojoj majci: "Popadija, onaj ti brat ne valja." Ne valja mu moj ujak, Strahinja Simić, katiheta-profesor veronauke u Aranđelovcu, gde je upravo bio izneo živu glavu iz ustaškog Sarajeva. Tražio Kalabić da kao "božji čovek" drži u Donjoj Šatornji govor protiv partizana, na četničkom zboru. Odbio ujak da govori na zboru koji će da dalje raspiruje bratoubilačku borbu. Našli smo ga, sedmicu dana posle ove crne natuknice Kalabića mojoj majci kako joj "brat ne valja", pored druma, pokrivenog granjem, u šancu, između Donje Šatornje i Topole. Sa rafalom metaka u leđima.

Gadim se "Žena u Crnom"; ravnodušan sam prema rehabilitaciji Draže; nisam ni naučno ni istorijski kvalifikovan da sudim, ali Kalabiću ne opraštam. Ne samo zato što su mi njegovi četnici tako mučki ubili ujaka koga sam voleo kao oca, nego što su Srbima ubili sina prote, Jove Simića, božjeg čoveka, profesora pravoslavne, Hristove vere; samo, zato što je, u ono smutno vreme bio za nacionalno pomirenje i protiv prolivanja srpske krvi.

San mrtvih duboko je ličan. Ništa se nećemo ovajditi od ove rehabilitacije; samo će se iz grobova dići mrtve duše. Što sa kokardom, što sa petokrakom na čelu. I opet će pesnik morati da se zapita: "Ima li igde izlaz i spas - Ako su Oni i Mi protiv Nas?"

Nastavak na Vesti-online.com...