Izvor: Blic, 25.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
One su osudile Legiju
Znala sam s kim imam posla i da ne smem započeto da ostavim. Takođe, znala sam da je to ispit za srpsko pravosuđe, da se pokaže da li je sposobno da taj predmet iznese do kraja ili ne.
Pisanje presude duže od 15 dana
Portparol Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Maja Kovačević-Tomić izjavila je juče da bi presuda okrivljenima za ubistvo premijera Zorana Đinđića trebalo da bude napisana u roku od 15 dana, ali da je moguće da će rok, zbog složenosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predmeta, biti probijen.
- Da bi počeo da teče rok za žalbu na presudu, predsednica sudskog veća Nata Mesarović treba da napiše obrazloženje presude koja treba da bude dostavljena svim stranama - kazala je Maja Kovačević-Tomić.
Nikome nije lako kada izriče presudu, pogotovo najstrožu, ali nisam posebno razmišljala o tome. Od momenta kada utvrdite da je neko kriv, izvećate kaznu, tada ste završili posao. Javno objavljivanje samo je stvar tehnike - objašnjava Nata Mesarović, predsednik sudskog veća u procesu koji je pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal vođen za ubistvo premijera Zorana Đinđića.
Sudija Mesarović, naravno, odbija da komentariše presudu dok ne postane pravosnažna. Za „Blic" govori o tome kako se osećala.
- Nije mi tada bilo neprijatno. Bilo je uobičajenog govora očima, ali ne i pretećih pogleda. Nisam to ni inače zapazila, iako sam u stanju dosta toga da uočim. Da mi neko otvoreno na taj način preti, reagovala bih - kaže ona.
Seća se da se nelagodno osećala, ranije, kad se Ulemek u sudnici nakon davanja završne reči specijalnog tužioca pojavio u majici na kojoj je odštampan vuk sa razjapljenim čeljustima... bilo je to iznenađenje.
- Došao je sa tom majicom... Bilo je jako neprijatno... Imate pred sobom osobu sa tim uznemiravajućim stavom. Ne možete da se koncentrišete, gledate u razjapljene čeljusti. Kad napravi pokret, čeljusti se zatvaraju. Ne znam šta je bila njegova namera, samo sam shvatila da treba nešto da uradim, da se to eliminiše, da završimo pretres kako treba. Nisam to prihvatila kao direktnu pretnju, već kao poruku za sve nas: „Mi smo svi tu okolo. Ima nas svugde". On je i u završnoj reči rekao da je došao u sudnicu zbog toga što su ga molili rođaci poginulih i ostali. To je ta ista poruka. Ali, rekla sam mu: „Na mene ne možete uticati, ja se vas ne bojim", priseća se sudija Mesarović.
Ulazak slično odevenih mladića u prostorije Specijalnog suda u momentu dok Milan Veruović daje svedočenje za nju je takođe značio neku poruku.
- Ali, nisam se bavila time. Možda su mislili da će moći da utiču na Sud. Strepnja postoji kada znate da ih ima dosta na slobodi, a osudili smo ih na dugogodišnje najstrože kazne i kada znate koja su sve ubistva i na koji način izvršili. Naravno da ne mogu biti toliko neustrašiva i naravno da čovek nije potpuno miran, ali neću živeti sa strahom, o tome ni ne razmišljam. Imam poverenje u institucije, znam da radim po zakonu, i znam da oni imaju pravo žalbe i da će o našoj presudi odlučivati drugostepeni sud. Mnogi se varaju kada na prvi pogled pomisle da sam tiha i mekana. Nisam. Spoljna manifestacija i moj unutrašnji stav nisu u koordinaciji. To je stvar vaspitanja, iskustva i nekih događaja u životu - navodi ona.
Preteće pismo
Jednog jutra, na stolu u svojoj kancelariji, ugledala je pismo preteće sadržine, da će pobiti sve njene...
- Bila sam skamenjena. Nekoliko minuta sam razmišljala: „Šta sada?". Ali, onda sam shvatila da čovek ne može da živi sa strahom. Važnije je bilo pravilno izvagati svačiju odgovornost. Imate u vidu težinu zločina, koji je strašan, s obzirom na činjenicu da je ubijen predsednik vlade jedne zemlje, da je tu bilo propusta u obezbeđenju, da posle toga imate odbranu koja kaže desilo se ovako ili onako, da ništa ne smete da prejudicirate, da nikada, doslovce nikada, privatno ne pričate o predmetu, ni sa najbližim članovima porodice - kaže Mesarovićeva.
Njen predmet je bio i optužnica protiv Ulemeka za pucnjavu u „Stupici".
- Nisam znala ko je Ulemek, ali kada sam pročitala način na koji je to delo izvršeno, smrzla sam se. Opisano je kako je Ulemek sve postrojio, a policajac sa slomljenom vilicom stoji u stavu mirno i pita Ulemeka da li može da napusti stroj i da ode kod lekara da mu ukaže pomoć - priča sudija Mesarević.
Radila je na prvom slučaju protiv ratnog zločina, za otmicu muslimana u Sjeverinu i još mnogo slučajeva ubistava.
Od momenta kada je postala predsednik veća, nije imala dilemu da li da odustane. Ipak, kaže da je bilo u karijeri i tih momenata, ali to je prevazišla.
- Najmanje sam čovek koji bi se tu nekome priklonio. Pritisak na mene u smislu da vam neko kaže „usmerićeš rad" nije moguće izvršiti. Ali, od početka smo prošli ono što niko nikada u srpskom pravosuđu nije prošao, od unutrašnje opstrukcije, do izmene sudija, tužioca, ubistva svedoka, opstrukcije, do hajke po novinama i pokušaja da vas diskredituju. To je najstrašnije od svega, da čitate kako niste moralni, stručni, kako ni sa čim niste doprineli... U toku suđenja bilo je trenutaka kada se osetite da ste sami i razmišljate kako neko opstruiše najvažniji proces veka, dok prijava protiv njega ide glatko i po njoj se rešava momentalno.
Pa i kada su stizale pretnje, o njima nije govorila ni suprugu ni sestrama. O tome su saznali iz medija.
- Oni se više sekiraju od mene, ali nikada nisu rekli: „Odustani". Naprotiv, pružali su mi podršku. Posle izricanja presude, imala sam zadovoljstvo da primim neverovatan broj poruka od poznanika, ljudi koji mi nisu bliski, obraćali su se sa „hvala", „nisi sama"... Ali, nisam zadovoljna što vidim da je podeljeno mišljenje o zločinu, ali ja na to već ne mogu da utičem - priča ona.
Potpuni uvid u to što se dogodilo, momenat kada je postala sigurna da pred sobom ima izvršioce ubistva premijera, stekla je na kraju dokaznog postupka, posle predloga branilaca i punomoćnika da se otvori glavni pretres.
- Taj kraj dokaznog postupka ukazuje da tu nema više nečega što može da vas usmerava na neki drugi put o okviru navoda optužnice - objašnjava Nata Mesarović.
Tokom suđenja sudsko veće nije došlo do indicija o podstrekivačima ubistva premijera?
- U optužnici nije bilo nijedno ime onoga ko je inspirator. Da je bilo indicija tokom suđenja, tužilac bi imena stavio na optužnicu.
Teško je poverovati da je premijera, najvišu državnu vlast, ubilo podzemlje?
- Nije to učinilo podzemlje, tužilac je u završnoj reči rekao da je premijera ubila ulica, ali to je deo JSO. Oni su tada bili pripadnici MUP-a Republike Srbije. Tačno je da je poznato da su do tada najteže zločine počinili po naređenju nekoga sa višim rangom od njih i teško je poverovati da su udar na predsednika Vlade izvršili bez naloga. Ali rekla sam, sud nije imao na optužnici one koji su radili na organizaciji. Ne bih se izjašnjavala na takav način, ko bi to mogao biti.
Čestitke na pokazanoj hrabrosti
Ministar pravde Dušan Petrović odao je juče priznanje sudskom veću Posebnog odeljenja Okružnog suda i sudiji Nati Mesarović „na pokazanoj hrabrosti za suđenje na osnovu savesti".
„Donošenjem presude za ubistvo premijera Zorana Đinđića, Srbija je dobila potvrdu da je u ovoj zemlji moguće da sudije, i u najtežim krivičnim postupcima, sude na osnovu zakona i po sopstvenoj savesti", rekao je Petrović.
„Upravo to je međašni prostor i granica koja odvaja demokratske zemlje od onih drugih", rekao je novi ministar na konferenciji u zgradi Vlade Srbije, prvoj posle konstituisanja nove izvršne vlasti u zemlji. On je istakao da ga presuda kojom su oglašeni krivim i osuđeni oni koji su ubili premijera učvršćuje u uverenju da će Srbija u dogledno vreme dobiti snažno pravosuđe.
Radmila Dičić-Dragičević, član veća i sudija u mnogim teškim predmetima Neko mora da radi svoj posao
Radmila Dičić-Dragičević, član sudskog veća u procesu koji je pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal vođen za ubistvo premijera Đinđića, sudija je od 1988. godine. Radila je u II opštinskom sudu, a potom u Okružnom sudu. Od maja 2003. godine, sudija je Posebnog odeljenja za organizovani kriminal.
- Volim svoj posao, jako. I verujem da sudija u sudnici može kroz svoj rad, odluke i stav prema suđenju da dokaže svoju nezavisnost, nepristrasnost, integritet i hrabrost i da time doprinese pravičnom suđenju, nezavisnom sudstvu i integritetu sudske profesije - kaže ona.
Opasnost je bila prisutna u gotovo svakom predmetu koji je vodila. Nekada i veća u predmetima u kojima izvršioci nisu tako poznati.
- Ne znate šta će kome pasti na pamet kada izađe sa izdržavanja kazne. U samom procesu suđenja za ubistvo premijera ubijena su dva svedoka, pričalo se da osumnjičeni koji su u bekstvu prolaze kroz Beograd i da su često tu, ali kada bih razmišljala o opasnosti, ne bih radila svoj posao. Smatram da optuženi shvataju da je sud poslednja instanca i da je to rad zajedničkih organa i da se zastrašivanjem ili ubistvom jednog sudije ne može nešto zaustaviti - navodi ona.
Na konstataciju da je to upravo rekao i sam premijer neposredno pred ubistvo, Dragičevićeva odgovara:
„Tako je. Ali, neko mora da radi valjano i odgovorno svoj posao. Mnogi su poslovi opasni u ovoj zemlji i mnogi ljudi ih obavljaju. Ima još sudija, mojih kolega, koji nisu imali priliku da iskažu svoju hrabrost", kaže ona.
Sudija Radmila Dičić-Dragičević bila je predsednik veća koje je osudilo Dragoljuba Milanovića, direktora RTS, kao prvog i jedinog pripadnika Miloševićevog režima osuđenog pravosnažnom presudom. Zatim član veća u suđenju za ubistvo Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Srbije, član veća u suđenju za pokušaj ubistva Vuka Draškovića, lidera SPO, član veća u suđenju protiv Jotke u postupku korupcije u pravosuđu u kojem je osuđen sudija Ljubomir Vučković, sudija Vrhovnog suda.
Inspiratori nisu bili predmet optužnice
Da li ste tokom suđenja došli do indicija o podstrekačima i inspiratorima atentata na premijera?
Veliki broj svedoka govorio je o okolnostima pre i posle ubistva premijera u meri koja nam je bila potrebna da rasvetlimo i način delovanja te zločinačke grupe i trenutak njihovog organizovanja, motive, pobude, ali nismo mogli da se bavimo inspiratorima. Oni nisu bili obuhvaćeni optužnicom i mi van tog okvira zakonski nismo smeli.
Inače, podstrekač, onaj koji sa umišljajem podstrekava, ali ne učestvuje u izvršenju dela, u krivičnom zakoniku je saizvršilac i njegova krivična delatnost je izjednačena sa izvršiocem. Na otkrivanju podstrekača trebalo je raditi odmah, početi dan nakon ubistva premijera. Ali, nigde, ni u krivičnoj prijavi, ni na optužnici, ne pojavljuje se nijedno ime podstrekača. To je na tužilaštvu i policiji. Ako oni ne dođu do toga, okolnosti koje su prethodile atentatu su nešto čime će se baviti u okviru istorijsko-socioloških istraživanja, u institucijama van suda, koje nemaju mogućnost konsekvence.
Svedok saradnik naveo je konkretna imena političara Vojislava Šešelja i Nebojše Čovića kao onih koji su bili upoznati sa planom o ubistvu? Zašto ste to ignorisali?
- Mi kao sud ne možemo da koristimo nikakve indicije ako se odnose na one kojih nema na optužnici, pa čak i ako se odnose i na one koji su na njoj bili. To je naš okvir delovanja. Ali, ako tužilaštvo ima sumnje da je počinjeno delo, njihova je zakonska dužnost da pokrenu postupak, da to delo istražuju i podignu optužnicu.
Zašto nije?
Možda je reagovalo. Istražne radnje ne moraju biti javne.
Sedmoro optuženih, među kojima su i Bulatović i Tomić, oslobođeni su usled nedostatka dokaza, iako su primarno bili na optužnici? Da li je sud rasvetlio njihovo učešće?
- Od njih se odustalo pre suđenja. Tužilac nije dužan da obrazlaže razloge.
Zašto transkript razgovara Biljane Kajganić i Bagzija u kojem se govori da je postignut dogovor sa Bulatovićem i Jočićem nije uvršćen u spise?
Ono čime se moje veće rukovodilo je da nije bilo zakonskih uslova da se ti transkripti pročitaju.
Ili je reč o političkom pritisku? Pominju se ministar policije i načelnik BIA?
- To se tumači u laičkoj javnosti... Ne može sud da ispunjava želje javnosti. Sud i postoji da radi po zakonu.
Zašto u dokazni materijal nije uvršćen snimak Jovanovićevog priznanja da je na Fruškoj gori testirao pušku iz koje je premijer ubijen?
- Sud je utvrdio da je ta radnja urađena mimo zakonskih odredbi.
