Izvor: Politika, 22.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Olovkom protiv straha
Goran Petrović (1961), objavio je zbirke priča: "Saveti za lakši život" (1989), "Ostrvo i okolne priče" (1996), "Bližnji" (2002), "Razlike" (2006), knjigu izabrane kratke proze "Sve što znam o vremenu" (2003), romane: "Atlas opisan nebom" (1993), "Opsada crkve Svetog Spasa" (1997), "Sitničarnica Kod srećne ruke" (2000), dramski tekst "Skela" (2004). Knjige Gorana Petrovića objavljene su, do sada, u oko šezdeset različitih izdanja.
Petrovićevi romani i priče prevedeni su na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << francuski, ruski, španski, italijanski, bugarski, slovenački, engleski, nemački, poljski, makedonski, grčki i ukrajinski jezik. Dvadesetak njegovih priča nalazi se u antologijama srpske pripovetke u zemlji i inostranstvu. Prema njegovim pričama RTS ovih dana snima televizijsku dramu.
Petrović je dobitnik naših najznačajnijih književnih nagrada, među kojima su: "Meša Selimović", "Račanska povelja", "Borisav Stanković", "Svetozar Ćorović", NIN-ova nagrada za roman godine, "Vitalova" nagrada...
Za zbirku priča "Razlike", koju su objavili "Politika" i "Narodna knjiga", Goran Petrović je upravo dobio nagradu "Ivo Andrić".
Da li se, iako ste već dobili naše najuglednije nagrade, i dalje radujete novim priznanjima?
Pa, to je, valjda, ljudski. Da, i dalje se radujem priznanjima, onim javnim, ali još više onim tihim, kada čujem da se nekome dopala moja priča. Radujem se i novoj knjizi, i novom prevodu, mada se još više radujem ako mi pođe za rukom da napišem dobru rečenicu. Uopšte, književnost me, povremeno kao pisca, povremeno kao čitaoca, povremeno čini srećnijim čovekom. To "povremeno", na današnje vreme, baš i nije malo. A nadam se da i nije preko granice pristojnosti.
Istina, kada je reč samo o priznanjima, novim knjigama ili novim prevodima, radost sve češće zameni pomisao šta li će mi se sada "navaliti" na glavu, hoće li to biti nov povod za nečije prostačko iživljavanje, nečiju ogorčenost ili najobičniju podmuklost. Pomislim, dakle, i na to, ali se, srećom, ubrzo vratim razmišljanju o onoj dobroj rečenici. Jer, ipak sam samo pisac, moje je da pišem najpoštenije i najbolje, pa koliku mogu, a i sada je, u ovim godinama, već kasno da se upuštam u druge profesije, recimo u političku analizu ili u granu medicine koju zovemo patologija. Što ne znači da neću da pokušam da i o tome steknem, makar skromna znanja. Nikada se ne zna, zatrebaće za pisanje.
Gde su dodirne tačke između Vašeg i Andrićevog književnog pisma?
To, svakako, nije pitanje za mene. Samo znam, ili je bolje reći osećam, da smo mi sve dalji od poruka iz Andrićevih knjiga. Uostalom, jednom sam, sticajem okolnosti, pisao tekst povodom otvaranja izložbe posvećene Andriću i bez nekih naročitih problema pronašao metaforu posmatrajući naš odnos prema mestima gde je Andrić živeo. U Mariboru saznajem da se od nekadašnje marburgške Muške kaznionice, gde je Andrić tamnovao, pravi tržni centar, hipermarket, šta li? Svaki posetilac Herceg Novog zna da je tamošnja Andrićeva kuća pretvorena u kafanu, a da je navodna spomen-soba vremenom postala banket-sala. Dabome, pogled na drinsku ćupriju, a iz Andrićevog doma u Višegradu, odavno je zaklonjen divljom gradnjom. U Beogradu su, pak, retki oni koji znaju gde je bio njegov stan, a još su ređi oni koji su kročili u Andrićev muzej (kažem oni, a ubrajam i sebe, jer sam tamo, na svoju sramotu, bio tek nedavno).
Dakle, hipermarket od bivše kaznionice, kafana od dojučerašnje kuće, divlja gradnja ispred pogleda iz detinjstva, o našoj (mojoj) lenjosti da i ne lamentiram. Nije li to naša slika? Pri svemu, o Andrićevim knjigama još nisam počeo ni da govorim. Kamoli o tome da su Andrićeve knjige od onih koje treba čitati više puta.
Zbirka "Razlike", različita je od svih Vaših dosadašnjih knjiga. Svet posmatrate iz vizure deteta?
Eto, možda, jedne ovlašne dodirne tačke. Andrić se u svom čuvenom tekstu o pripovedanju pita šta je to priča. Pa kaže da je to, možda, ona večita, Šeherezadina, koja pokušava da zavara krvnika, da odloži neminovnost udesa i produži iluziju života. Andrić kaže da pripovedač možda sam sebi priča priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo strah. I tako dalje... Rekao bih da ovakvih pitanja ima i u zbirci "Razlike" (bez obzira što je za nekoga to besmisleno ponavljanje ili retardacija, odnosno infantilnost).
Inače, mislim da "Razlike" i nisu toliko različite – koliko je jezičak ličnih književnih terazija ranije tek malo pretezao na stranu domaštanog, on sada tek malo preteže na stranu faktografskog. A vizura deteta je ona koju nikako ne bih voleo da zanemarim. Malo je slika u kojima ima toliko nade, koliko je nade u pogledu deteta koje svet ne doživljava sa dosadom, sa predrasudama, već sa radoznalošću. Kako i kažem u jednoj od priča, u delu koji uvek čitam na književnim večerima, i danas se prihvatam olovke kako ne bih pao od straha, baš kao što vidno, na fotografiji snimljenoj povodom polaska u prvi razred osnovne škole, grčevito držim olovku, pa se čini da bih se bez nje sručio od straha pod klupu.
U međuvremenu, nauče se slova, karta države iza leđa nije više važeća, steknu se kakva-takva saznanja, prominu i različiti strahovi, ali olovka, a to će reći priča, a to će reći književnost, pomažu da opstanemo.
U jednoj od priča opisali ste sve najvažnije događaje u prve dve decenije svog života. Da li je reč o autobiografskoj priči?
Delimično. To je, svakako, priča u koju sam, do sada, najviše "investirao" lično. Bivalo ga je, autobiografskog, i ranije, rasutog, manje primetnog, uostalom nema pozitivnog ili negativnog književnog junaka kojem se pisac makar povremeno "ne pozajmljuje". Kao i u životu, nekada ste spremni da date manje, nekad više. Zavisi to od mnogo čega, čak i od toga kako ste trenutno raspoloženi. Ipak, čovek je pred sobom ono što jeste ili nije uradio. Ne pomažu tuđi zaključci ili sopstveno zavaravanje. A ponajmanje pomaže ona strana u knjizi koja obično nosi naslov "Beleška o piscu".
Ovim pričama ste se, na lep način, odužili svom rodnom gradu (bioskop "Sutjeska", hotel "Turist", Vrnjačaka Banja, Goč, Zapadna Morava). Ikone Kraljeva – i Vaše su ikone?
Ikona je, možda, prejaka reč. Međutim, postoji određena potreba za lociranjem mesta, kojoj svaki pisac manje ili više svesno teži. Neko bi da opiše, primera radi, gradove u kojima nikada nije boravio. A ja bih pre da, makar sebi, rasvetlim mesto gde sam, primera radi, za oca povremeno kupovao sifone soda-vode. Računao sam i računao, ima u tim gradovima pisaca i pisaca, hvala Bogu, opisaće ih. A sve je manje onih koji se i u Kraljevu sećaju onih sodadžijskih radnji u ulici Hajduk Veljka, onih olajisanih podova, onih udovica, žena pomrlih majstora sodadžijskog zanata, koje na kraju ništa više nisu pravile, već su, u nevolji, za neki dinar "izdavale" svoje male radnje dilerima deviza.
Da, ikona, je zaista prejaka reč. Pre je to grafit. Biće da sam time naružio neku fasadu, ali se, nadam, lepšim učinio i neki haustor.
Neke od ovih priča su, u stvari, novele: "Ispod tavanice koja se lagano ljuspa", kao i antologijska priča "Iznad pet trošnih saksija", što je takođe u Andrićevom ključu.
"Ispod" i "iznad" su neke od ključnih reči zbirke. Šta više da dodam? Povremeno smo dole, u košmarnom komešanju, čak ispod nivoa ljudskosti, povremeno gornjem težimo.
Ali, u završnoj priči, "Između dva signala", imamo i "između".
Gde su "ispod" i "iznad", trebalo bi da postoji i "između". Mi smo, civilizacijski, tačno tu, između elektronskih signala naših silnih uređaja i skromnog treperenja zvezda. Sprave usavršavamo, doći će čas kada nećemo moći ni za piksel više da ih poboljšavamo, a zvezde još nismo ni u osnovne formule sabrali, kamoli objasnili ili dokučili. Razmak je ogroman. Književnost, umetnost, ublažava ovu razliku.
Često čujemo da je zemlja u tranziciji. Da li se tranzicija oseća i u literaturi, u kojoj meri utiče na pisca?
Od pisca do pisca, mada, biće da na kraju uvek izlazi od čoveka do čoveka. Neki tvrdoglavo "anahrono" sede na jednoj, svojoj obali, češkaju se; neki svaki čas štafetno preplipavaju, prosto ne znam odakle im tolika snaga, ne samo da svetske vode savladaju, već svaki čas sa druge obale viču "Ovamo, ovde je prava strana!"; neki se pak dirljivo, istinski trude, utrkuju se, pa se i udave, ali to nije ništa, to je cena, do tamo negde će mirno da doplutaju.
Istina je da je književnost bila i biće instrumentalizovana, ne previše, jer je to zastarela disciplina, njen uticaj je sve manji, strogo uzevši nikoga nije briga šta će jedan pisac da kaže. Dotatak tamo, dodatak ovamo, pola minuta u Dnevniku, književno veče je već maksimum, pričajte vi svoje, a mi ćemo da radimo svoje. I istina je, da će preostati onaj ko ima više strpljenja, a i najbolji mehanizam se jedanput pokvari, zamre, zagrcnu mu se klipovi, "smuše" mu čipovi, međutim rečenica ili stih Homera, Dantea, Servantesa ili Čehova, još uvek, posle stotina godina, neku snagu prenosi.
U poslednje vreme često putujete zbog književnih tribina, nagrada, prevoda svojih knjiga. Šta piscu znače ta putovanja?
Sasvim konkretno: neki blagi razgovor, neki muzički disk, nova melodija ili glas, neki mural, neka crta lica, neka fotografija, sprva važnih spomenika, sada sve češće kapija, prozora i običnih unutrašnjih dvorišta. Nekada razočaranje, zbog naše organizovanosti – nekada dirnutost ljudima koji nas vole više nego što sami sebe volimo. Nekada stid, nekada ponos. Nekada malo u velikom, nekada veliko u malom. Nekada ništa, nekada sve.
[objavljeno: ]
