Izvor: Blic, 17.Feb.2014, 08:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Olja Bećković: Pitam sve dok mi ne odgovore

Glavni utisak je, kad razgovarate sa Oljom Bećković, autorkom „Utiska nedelje“, da je ta najuticajnija TV emisija u Srbiji - koja, sa izvesnim prekidima, traje više od dve decenije - postala i njen život.

Ili barem dobar deo njega, jer u kojem god drugom pravcu da pođe priča, neizostavno se vrati na ono sa čim Olju identifikuju, zbog čega je vole ili mrze, ljute se na nju ili joj aplaudiraju. I nije slučajno epizoda u kojoj je ona preslišala Aleksandra Vučića bila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tema dana, a bogami i nedelje nakon što je emitovana. I najlogičnije je da osvrtom na tih sat i po televizijskog spuštanja najmoćnijeg srpskog političara sa Olimpa na ravan ravnopravne polemike započnemo ovaj razgovor, i to pitanjem da li joj je i šta zamerio.

- Ne znam! Prošli put kad je gostovao, zamerio mi je na načinu na koji sam skrenula pažnju ljudima u režiji da puste reklame. Momci su mi uporno davali znak da je vreme za reklamni blok, ali razgovor je išao i odjednom su oni prestali da me upozoravaju, više nije bilo hitno i ja sam rekla: „Šta vam je ljudi, što ste se uplašili, pustite reklame!“. Vučić mi je zamerio što sam to rekla u program praveći atmosferu kako se njega, eto, plaše i snimatelji. Razumem njega, ali nisam htela da kažem ništa zlonamerno, reagovala sam spontano. Druga je stvar što, izgleda, nije vreme za šalu. I moj problem je što proteklih dvadeset godina ne mogu da shvatim da nije vreme za šalu. Što se mene tiče, uvek je vreme za šalu i to je jedini način da budemo i da ostanemo normalni - kaže Bećkovićeva.

POLITIČARI

Bolja novinarka nego glumica

- Iskreno mislim da sam bolji novinar nego glumica. Postoji ta teorija da, kad čovek nešto puno želi, to mu se i ispuni, ali kod mene se pokazalo suprotno. Da je daleko lakše da ti nešto uspe kad ti je prilično svejedno. Ja sam tamo došla potpuno neopterećena: ako me prime, super, ako me ne prime, idemo dalje. Završila sam, ali to nije išlo. Da sam bila dovoljno dobra, sigurno bi to upalilo. Zapostavljenih nema, ni u glumačkom ni u novinarskom poslu.

U emisijama s povišenom temperaturom i reklamni blokovi su tema, pa se mnogi gledaoci pitaju šta se u studiju događa za vreme EPP-a, a Olja diplomatski odgovara da su, kad je Vučić gostovao, prva dva protekla u tišini, a druga dva u buci!

- Taj deo emisije je nešto što se ne iznosi u javnost i čini mi se da nije fer da o tome govorim i da je važno da moji gosti znaju da ono što se događa u pauzama neće izaći napolje. Zanimljivi su u tom smislu da u tim pauzama shvatite da ti sukobi koji plamte u emisiji u najvećem broju slučajeva ne postoje u pauzama i da je to negde nefer prema potencijalnim biračima i gledaocima. Oni se opredeljuju za svoje favorite misleći da su oni u nekom sukobu i tako komšije iz različitih stranaka ulaze u svoje sukobe ne znajući da ovi njihovi favoriti međusobno druže i piju kafu... - objašnjava Olja.

PITANJA

Višak hrabrosti, poželjan za gledalište i nepoželjan za veliki broj njenih gostiju, osnovna je tajna dugovečnosti njene emisije, ali i karakteristika koja joj je pomogla da se izdigne iznad autora još jedne kakofonične televizijske pričaonice kakvih ima tušta i tma po ovdašnjim televizijama i da postane nešto mnogo više i upečatljivije. Jer kad se čuje ono „Da li si gledao Olju?“, odmah se zna na koju se Olju mislilo. Kakav je bio put do institucionalizacije novinarskog imena?

- Prema sebi nisam previše nežna i vrlo često, kad su ljudi zadovoljni emisijom, ja nisam. Nekad mislim da sam bila prejaka, nekad da sam preterala, nekad da sam bila pregruba. Eto, posle emisije s Vučićem sam izašla potpuno mirna i ubeđena sam da ničeg nefer nije bilo u tome što sam insistirala da mi se odgovori na pitanje. Razmišljajući o tome iskristalisala mi se misao o dve škole novinarstva: jedna podrazumeva da je tvoj posao da pitaš, a druga da slušaš. Jedan deo gledalaca zaista misli da je novinar tu da sluša, a ja mislim da je novinar tu i da pita i da sluša, ali isključivo odgovore na postavljena pitanja. Znači, da ne sluša bilo šta.

Ja pitam ono što mislim da interesuje gledaoce i njima se duguje odgovor i ta emisija s Vučićem je bila demonstracija toga. Ne interesuje me uopšte koliko se vremena, para i truda uložilo u različite obuke u disciplini kako izbeći novinara i kako ne odgovoriti na postavljeno pitanje. Moj posao nije da brinem o tome, već da to poremetim i da dobijem odgovor - ističe Bećkovićeva, napominjući da joj taj napor nije dosadio, ali da je jeste umorio.

KRITIČARI

- Dvadeset godina ostajete na nekom uslovno rečeno vrhu, a isključivo na bazi toga što ste hrabri da postavljate pitanja. I to umara. Kakav je to uspeh kad bi to trebalo da se podrazumeva. Logično bi bilo da se čovek tokom dve decenije menja i da se od njega traži nešto više. Ali ne traži se nešto više, samo su oni veštiji u tome da ne odgovore - zaključuje Olja, kojoj su, ipak, najveći kritičari sin i otac Matija Bećković, koji je na originalan način objasnio zašto ne bi gostovao u ćerkinoj emisiji.

- Objasnio je da ne može da dođe kod mene pošto ja nemam domaće vaspitanje. To je bio odgovor. Zvao me je da me obavesti šta je rekao, ja sam se kidala od smeha, a on me je pitao da li će ovo ljudi razumeti? Odgovorila sam da, ako ne razumeju, onda je to njihov problem. Ispostavilo se da ogroman broj ljudi nije razumeo. Naš kućni smisao za humor, očigledno, ne prebacuje rampu. Kod nas u kući nema stvari s kojima se ne šali, a računate i na elementarnu inteligenciju ljudi da, kad jedan otac kaže kako mu ćerka nema elementarno vaspitanje, to može da znači samo dve stvari: ili je lud ili se šali. Međutim, u Srbiji je izgleda potpuno logično da je čovek mislio ozbiljno, tako da često čujem: „Eto i otac joj je rekao da nema domaće vaspitanje!“

„Ekskluzivni“ intervju s Miloševićem

- Bila sam honorarac na „Studiju B“, otišla sam na neku proslavu u Skupštinu grada i u jednom trenutku ukapiram da Milošević stoji iza mene. Rekla sam snimatelju: „Ja idem na njega, a ti za mnom i uključi kameru“. Pošla sam sa idejom da postavim neko junačko pitanje. Bio je uveliko rat i mislila sam da se proslavim i pitam ga: „Je l‘ vi mislite da je ovo mesto gde treba da budete i jedete ćevape dok se tamo negde gine?“ Međutim, pošto sam bila klinka, ništa od toga nije se desilo. Došla sam do njega i rekla: „Dobar dan, ja sam Olja Bećković“. On mi je pružio ruku i rekao: „Ja sam Slobodan Milošević“. Umesto konkretnog pitanja, upitala sam: „Da li biste bili ljubazni da date izjavu za Studio B“. On je odgovorio: „Da, ali nekom drugom prilikom“. Onda su ovi njegovi stigli i to je bio kraj razgovora. Vratila sam se u „Studio B“, rekla da imam Slobinu izjavu. Najavili smo ekskluzivu, ali kad smo sišli u montažu, na kaseti nije bilo ništa. Snimatelj od straha nije pritisnuo dugme za snimanje. Nažalost, on je zbog toga izgubio posao.

Najčitanije SADA:

Nastavak na Blic...