Izvor: B92, 08.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Okupacija Kosova
Budući da je u postjednoumnoj Srbiji postalo uobičajeno da se crkveni vrh aktivno bavi gotovo svim društvenim i političkim pitanjima, onda je sasvim očekivano da se uoči početka srpsko-albanskih pregovora oglasi i Sabor SPC. Crkva ima legitimne interese na Kosovu, prvenstveno u vezi s brojnim sakralnim objekatima koji su proteklih godina bili ozbiljno ugroženi. Naravno, u skladu sa već pomenutom praksom da se pravoslavni velikodostojnici izjašnjavaju o pitanjima od najšireg javnog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i državnog interesa, Sabor je i ovoga puta, povodom Kosova, izašao u javnost sa ocenama koje uveliko izlaze iz okvira crkvene problematike. Vrh SPC sebe, očigledno, vidi kao deo političkih snaga koje treba da uobliče srpsku platformu za Kosovo. Govoriti, danas u Srbiji, da u sekularnoj državi to nije posao crkve, nema velike šanse da bude prihvaćeno. Ako je već tako, onda se i poruke Sabora SPC moraju podvrgnuti političkoj analizi.
Osnovni stav crkvenog vrha jeste da problemi na Kosovu traju poslednjih šest godina i da srpski narod za to vreme strada i pati. Po saborskom tumačenju, ovo loše stanje počelo je NATO bombardovanjem, odnosno suspenzijom srpske vlasti na Kosovu. Na tragu ovakvog stava o suštini kosovskog problema, SPC smatra da južna pokrajina ni po koju cenu ne sme izaći iz sastava srpske države. "Svaka pomisao da se otme Kosovo i Metohija značila bi da se pred očima celog sveta u 21. veku jednoj demokratskoj državi usred Evrope oduzima deo teritorije... taj čin otimanja imao bi suštinski karakter okupacije" - rekao je patrijarh Pavle. U tekstu poruke Svetog arhijerejskog sabora, ovaj stav o okupaciji se još više potencira.
Neupućeni posmatrač mogao bi, na osnovu stavova SPC, pomisliti da je kosovski problem nastao zato što neko osporava srpski državni suverenitet na ovoj teritoriji, i da problema neće biti ako Kosovo ostane u sastavu Srbije. Istorijska istina je sasvim drugačija. Kosovo je decenijama bilo u sastavu srpske države, ali su srpsko-albanski odnosi eskalirali do nepodnošljivosti. Drugim rečima, ostanak Kosova u sastavu Srbije nije velika garancija da ovo neće ostati opasno krizno žarište. Ovoj generaciji političara pripao je teški zadatak, ali i šansa da naprave neki solidniji srpsko-albanski dogovor u pogledu Kosova. Ko, sa srpske strane, u eventualnom rešenju koje ne bi podrazumevalo ostanak Kosova u Srbiji, vidi puku otimačinu i okupaciju nacionalne teritorije, taj praktično zatvara vrata pregovorima. Apsolutno je nepovoljno po srpsku stranu što se ta vrata ne mogu zatvoriti. Novi status Kosova će u relativno brzom vremenskom periodu biti definisan. Realističan pristup srpske strane podrazumeva otvorenost za više opcija, uz nastojanje da se u svakoj od njih bar nešto dobije, tačnije da se ni u jednoj ne izgubi sve.
