Izvor: Politika, 04.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oktobar u septembru
Ovogodišnji 47. Oktobarski salon organizovan je pod naslovom "Umetnost, život i pometnja". Jedan iskošen pogled sa strane, izvan kruga profesionalnih likovnih kritičara
Skupština grada Beograda osnovala je 1960. godine "Oktobarski salon" kao samostalnu i redovnu godišnju manifestaciju na kojoj su učestvovali najbolji slikari, vajari i grafičari svih generacija. U početnim godinama nije bilo predhodnog žiriranja radova, a kasnije je uvedena selekciona komisija. Dodeljivane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su prestižne nagrade od žirija koga su na početku sačinjavali umetnici, istoričari umetnosti, likovni kritičari, javni radnici. U poslove Salona, osim organizacionih odbora i samih umetnika – niko se nije mešao. Nije to činio, čak, ni vladajući politički i ideološki faktor.
Povod za osnivanje Salona bio je 20. oktobar 1944. godine, dan od kada je Beograd svečano obeležavao oslobođenje od fašističke okupacije. Otuda i prvo pitanje koje zbunjuje: zašto se takav Salon, sa dugom kulturno-umetničkom tradicijom i prvobitnom, autonomnom, programskom fizionomijom, otvara krajem septembra, a naziva se "oktobarski"? Da li to treba da znači da se neko stidi pomenutog datuma i želi da ga potisne u zaborav? Zar povod za umetničko slavlje nije kompatibilan sa pojmom slobode?
Postavlja se još jedno, daleko važnije, pitanje: da li Salon sa ovako drastično promenjenim programskim i organizacionim konceptom, njegovim tvorcima i učesnicima – ima pravo da baštini i potpuno zameni raniju likovnu manifestaciju? Zato bi bilo interesantno da se zna: ko je i kada odlučio da srpski umetnici, praktično, ostanu bez svoga Salona na Kalemegdanu kao reprezentativne i najznačajnije smotre likovnog stvaralaštva u toku jedne godine; bez svoga masovnijeg učešća, žirija iz sopstvenih redova i odgovarajućih tradicionalnih nagrada?
U formi umetnosti
Ako su organizatori želeli da našu kulturnu javnost upoznaju sa novitetima sa likovne scene Zapadne Evrope, Venecije, Kasela, Pariza, Londona, Njujorka, što je sasvim legitimno, mogli su to da učine u nekom drugom terminu i pod drugim nazivom. Zašto nije tako postupljeno? Osnivač i priređivač duguju javnosti bilo kakav smisleni odgovor. Posebno bi bilo zanimljivo da se o svemu tome čuje stav istaknutih srpskih likovnih umetnika, kritičara i predstavnika odgovarajućih institucija: Fakulteta likovne i primenjene umetnosti, ULUS-a, profesora istorije umetnosti, muzeja i, naravno, posetilaca izložbi.
Već treći put zaredom Salon ima promenjen, internacionalni, karakter. Objavljeno je da na njemu učestvuje 112 umetnika iz 33 zemlje. Od tog broja samo 20 su domaći umetnici, većinom iz redova najmlađe generacije. Umetnički direktor je gospodin Rene Blok, kustos iz Nemačke, sa saradnicom Barbarom Hajnrih iz iste zemlje. Oni su, kako se navodi, već duže vreme, "nedeljama i mesecima", boravili u Beogradu i, uz svestranu pomoć Kulturnog centra kao organizatora i saradnika, radili na pripremanju izložbe. Na svečanom otvaranju govorio je i nemački ambasador, a kao predsednik međunarodnog žirija nagrade je saopštio i uručio gospodin Robert Star iz Amerike. Nagrađeni su po jedan umetnik iz Hrvatske i Engleske i naš Zoran Naskovski.
Naravno, niko nema ništa protiv izložbi sa međunarodnim učešćem bilo da se održavaju u zemlji ili inostranstvu. Naprotiv! Ali, u ovom slučaju zvuče malo naivno pedagoške i pokroviteljske reči umetničkog direktora i organizatora da Salon, pored ostalog, ima naglašenu ulogu u "druženju likovnih umetnika i kustosa iz raznih zemalja sa domaćim kolegama" kako bi se bolje međusobno upoznali i razmenili iskustva. Izgleda da Srbiji i srpskim umetnicima najpre treba zatvoriti šengenske granice Evrope da bi im, potom, dobronamerni ljudi iz inostranstva pomogli i "prosvetlili" ih uvozeći najnovija evropska umetnička dostignuća. Pri tom, ostaje neugodno osećanje izvesne poniženosti. Zaboravlja se da Beograd, uprkos svemu, nije kulturno zaostala i zabačena provincija i da toj istoj Evropi ima mnogo što-šta da ponudi kao ravnopravan partner.
Tom "edukativnom", reklo bi se polukolonijalnom, cilju služi i predviđeno održavanje "Kustoske" i "Dečije radionice" sa stranim i domaćim promotorima "nove umetnosti". A da bi beogradska publika (i ne samo ona) bila što bolje informisana i prihvatila "dijaloški princip" i teze sadržane u naslovu Salona, odlučeno je da se on prostire na petnaest mesta u gradu; počev od Dedinja, preko svih galerija i izloga u Knez Mihajlovoj i Pariskoj ulici do Paviljona na Kalemegdanu, bivšeg Javnog kupatila na Dorćolu i jednog privatnog stana. Iz ovog podatka, takođe, može se zaključiti da Salon, po zamisli organizatora, ima izuzetno ambiciozne, gotovo prevratničke, i agresivne zadatke.
Reči umetničkog direktora R. Bloka da beogradski Oktobarski salon, kao "internacionalni dijalog u formi umetnosti, može da postane važan izvor impulsa za celu jugoistočnu Evropu", nesumnjivo ukazuju i na izvesne neumetničke i političke ambicije. Mada to nije eksplicitno rečeno, očekuje se da bi ovogodišnji Salon mogao u našoj sredini da označi kraj viševekovne dominacije klasičnih dostignuća likovne umetnosti (slike, skulpture, grafike...) i njenih teorijsko-estetičkih postulata. Veruje se da bi to bilo poželjno kako bi se naši mladi umetnici što brže i lakše uključili u istovetna savremena evropska likovna događanja.
Istorija umetnosti je zabeležila kraću ili dužu "vladavinu", raznih poznatih umetničkih pravaca i stilova koji su odgovarali svojevremenim promenama u društvu i kulturi. Stalna kretanja i inovacije u umetnosti uopšte, kao i u životu, nisu nikakva novost. Oduvek su označavali nastojanja umetnika celoga sveta da osvoje nove prostore slobode i kreativnosti; da svojim talentom i stvaralaštvom obogate svet novom duhovnošću i lepotom. Na tom tragu su, svakako, autori i organizatori 47. Oktobarskog salona prikazujući, na neobičan način i na još neobičnijim mestima, jezik savremene, "recentne", umetničke scene. A koliko je ona zaista eminentno umetnička a ne, kao što se vidi, upravo frapantno, do banalnosti sociologizirajuća? Po rečima Bernara Deloša ona bi, konačno, trebalo da "oslobodi kulturu funkcije besciljnog i zabavnog ukrasa".
Vrlo je verovatno da će takvo, elastično i arbitrarno, shvatanje fenomena likovne umetnosti uneti još jednu estetičku podelu među likovnim umetnicima i pasioniranim posetiocima likovnih izložbi. Naime, poznato je da "nova umetnička praksa" o kojoj je reč, poodavno ima u Beogradu svoje privrženike, mentore, "praktičare" i kustose, koji joj daju bezrezervnu podršku. Oni sačinjavaju jedan malobrojan, ali dobro organizovan i raspoređen lobi, koji se, kao što se vidi, pojavljuje i kao spiritus movens ovogodišnjeg Oktobarskog salona, uživajući nesumnjivu podršku aktuelne vlasti i njene kulturne politike. U idejama i delu nedavno preminulog umetnika, Jozefa Bojsa iz Kasela, nalaze svog umetničkog i duhovnog gurua, veličajući ga neumereno.
Ponavljanje istog
Kada se posete svi prostori u kojima se nalaze izložbe Salona (što nije ni malo lak zadatak), posetilac će ostati pomalo zbunjen njihovom fragmentarnošću i stalnim ponavljanjem istoga. Svaki dobronamerni napor da se nađe suvisla potvrda za zadatu tezu "Umetnost, život i pometnja", naići će na velike teškoće. Ako se raščlani trilema iz naslova izložbe da bi se razumela njena osnovna zamisao, može se doći do sledećih zaključaka:
Umetnost – u konvencijalnom značenju tog pojma – najmanje je zastupljena i izložena likovna dela, uz nekoliko časnih izuzetaka, nisu dovoljno reprezentativna. Ima dosta (namerno?) neveštih strip-crteža i karikatura, printova, ispisanih grafita, parola i slično;
Život – predstavljen je velikim brojem dobrih fotografija sa različitim scenama i u raznim tehnikama. Vidna je upotreba kompjuterskih intervencija. Međutim, dominantnu ulogu na izložbi, na više mesta u gradu, imaju video radovi na ogromnim bilbordima i malim ekranima i uglavnom su enigmatskog karaktera;
Pometnja – treća je i najupečatljivija karakteristika izložbe, jer potvrđuje veliku istinu da umetnost, u svim svojim vidovima, ne može adekvatno da odrazi i tumači svu složenost savremenog sveta. Isto tako, projektovani interakcijski karakter između umetnosti i života i komunikacija sa posetiocima, po zamisli autora, nisu u potpunosti dokazani ovom izložbom.
Nesporazumi nastaju i na teoretskom planu. Teoretičari, praktičari i kritičari "nove umetnosti" često ne mogu da se odluče o upotrebi pojmova kao što su "umetnost" i "likovnost", jer ih odbacuju kao neadekvatne. Otuda pribegavaju različitim, opisnim, terminima da bi definisali svoje stvaralaštvo kao: "novi prošireni mediji", "nova umetnička praksa", "miks-mediji", "instalacije", "performansi", "objekti", "ambijetalna umetnost" i slično. Zajednički imenitelj im je da predstavljaju novi vid "angažovane umetnosti" konceptualnog karaktera.
Plasira se uverenje da upotrebljena simbolička, znakovna i instalaciona sredstva – mogu da izraze i interpretiraju neke velike društvene probleme i ideje kao što su: socijalna previranja, politika, ratovi, ekologija malograđanština, kič, itd. Čini se da je to prilično velika zabluda! Jer, umetnost, ma kako se zvala, ne može da zameni obimnu literaturu, knjige i naučne studije na iste teme, niti sve veću ulogu elektronskih i štampanih medija. Otuda, mnogi eksponati na izložbi jesu hermetičke tvorevine jasne, najčešće, samo svojim autorima. Proizvod su estetičkog voluntarizma raznih svetskih kritičarskih "zvezda" Evrope i Amerike pred kojima, sada, treba da se poklonimo.
Stoga, preostaje da se vidi da li je ova vrsta "nove umetnosti" samo jedan od svetskih, globalističkih, pomodnih i prolaznih trendova u zapadno-evropskoj i našoj kulturi, koju lansiraju neki kustoski lobiji i moćne, tržišno orijentisane, galerije iz Evrope i Amerike. Konačno, o sudbini i trajnosti ove "umetnosti" problematične likovnosti, kontroverznih vrednosnih kriterija i moralnih stavova – odlučiće publika i budućnost koja dolazi.
Jevta JEVTOVIĆ
[objavljeno: 04.11.2006.]
