Izvor: Vesti-online.com, 02.Dec.2013, 12:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Okovi u glavi

Kada je francuski filozof 14. veka Žan Buridan želeo da ilustruje paradoks u koncepciji slobodne volje čoveka (i društva), ostavio nam je iza sebe metaforu sa magarcem koji se gladan i žedan našao između dva ista plasta sena i dve iste posude vode, međusobno udaljeni od njega na istovetnom odstojanju.

Dejan Lukić  

Buridanov paradoks pretpostavlja da bi magarac krenuo uvek prema bližoj strani, ali stavljen pred simetričnu situaciju magarac ne može >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << da donese racionalnu odluku, okleva da se odluči kuda da krene i - na kraju - umire i od gladi i od žeđi.

Buridanov magarc je filozofska metafora koja je izdržala koroziju vremena. Iako autor nije nikad razrađivao koliko je magareća logika primenjiva na humano ponašanje i rasuđivanje, relevantnost Buridanovog sindroma je u tome što je sugerisao da "moralni determinizam" po kome čovek, postavljen pred alternativne putanje, uvek odabira onu koja donosi "veće dobro".

Aristotel, Spinoza, Nojciger i veliki broj filozofa govorili su da čovek, za razliku od magarca, donosi racionalno rešenje zato što poseduje humani um koji mu neće dozvoliti da skonča u magarećoj dilemi. Ali, to pod uslovom da ima ključnu pretpostavku za donošenje racionalne odluke - slobodnu volju.

Što nas, ako je istorija bar malo učiteljica života, vodi do našeg današnjeg trenutka. Aktuelna politička vlast u Srbiji nema "ključni preduslov" - da racionalno misli - nema slobodnu volju odlučivanja. Za sadašnju političku vlast u Srbiji premnogo je filozofije u Buridanovoj magarećoj dilemi. Zapravo, tu dileme i nema.

Himera Evropske unije i politički iracionalna fascinacija Zapadom sputala je i noge i ruke i glavu racionalnom rasuđivanju o tome na koju stranu sveta, u današnjim tektonkskim promenama globalnog balansa snaga, Srbija treba da se okrene.

Rob okovan lancima u glavi ne može, kao ni Buridanovo magare, da donosi racionalnu odluku.

Buridanov magarc je bar bio u dilemi; ne zna šta da radi između dva plasta sena, a nema ni toliko pameti da bar odgodi odluku do nekog povoljnijeg trenutka.

A šta mislite, za koju bi se stranu javno deklarisao (znamo kojoj se strani stvarno priklonio) srpski rukovodeći triling, kada bi bio stavljen na isto odstojanje kao Buridanovo magare - između evroatlantskog štapa i ruske šragarepe? Ili-ili, dakle.

Ako ste u odgovor upisali "šargarepa" onda slabo znate da definicija mazohizma kaže da je to "uživanje u bolu koji vam drugi zadaje". Što vas više, recimo, bombarduje, sve ga više volite. Što vas više muči, vama sve slađe. Što vas više ponižava, vama sve draže. Što vam više isprazno obećava, sve mu više verujete. Što vam više u brk govori da Kosovo nije više vaše, vi znate da je to tako, ali sve više govorite narodu da to nije tako.

Slast evroatlantskog štapa je Aci, Ivici i Tomi milija nego slast ruske šargarepe.

I nema te šargarepe rusko-srpskog prijateljstva kroz vekove, ruskog veta za Srbiju u UN, rastuće ruske uloge u svetskim poslovima, ruske dominacije u energetici, ruskih zajmova, ruskog Južnog toka... koji bi našoj Trojci okovanoj evrolancima u glavi, bili draži i slađi od slasti evroatlantskog mazohizma.

Nastavak na Vesti-online.com...