Izvor: Politika, 26.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ojađeni Generalštab
Kao što su mnoge javne zgrade na potezu Nemanjine ulice i na raskrsnici sa ulicom Kneza Miloša, građene između dva svetska rata, svojom impozantnom arhitekturom bile obeležje kulture svoga vremena, arhitektonski prkoseći nastupajućoj "moderni", tako je i zgrada Generalštaba bila obeležje vremena i kulture po završetku Drugog svetskog rata, arhitektonski nagoveštavajući već "postmodernu". Razoreni Generalštab je sada materijalni dokaz delovanja NATO-a na prostoru naše zemlje, na kraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 20 veka. Postavljam pitanje i sebi i drugima: da li zgradu Generalštaba treba zbrisati sa lica zemlje kao kulturni spomenik jednog vremena, ili kao dokaz da je tu nekada protutnjao "Milosrdni anđeo"? Kao da je ovo drugo u pitanju.
Posle duge neizvesnosti, počele su da pristižu vesti, prvo da će zgrada biti obnovljena, zatim da će biti prodata kao vojna imovina koja reformisanoj vojsci više ne treba; da će postati hotel, ili poslovni objekat, uz prisećanje da je to arhitektonsko delo jednog od naših najistaknutijih arhitekata 20. veka, Nikole Dobrovića. Sećam se, kao i neke moje kolege, Dobrovićevog predavanja nama studentima, posvećenog projektovanju i izgradnji objekta Generalštaba – s kakvim je oduševljenjem govorio o svojoj zamisli i "pokrenutosti prostora". I s kakvim je žarom govorio o tome kako se morao žestoko boriti za svoju ideju s generalima, koji nisu imali razumevanja, a odlučivali su o njegovom delu.
Dvojna zgrada Generalštaba bila je utisnuta u svesti ljudi iz druge polovine 20. veka, nas arhitekata posebno, kao simbol moderne arhitekture, ali i kao kulturno obeležje Beograda. I moram reći da smo bili ponosni na njegovo postojanje, sve do kobne 1999. Već nekoliko godina čekamo da se izbrišu tragovi tog zapadnog vandalizma i obnovi objekt koji je bio i treba da ostane jedan od obrazaca arhitektonskog dizajna, prepoznatljivog sa ovih prostora. Ne treba dokazivati ni iz formalnih ni neformalnih razloga da zgradu Generalštaba treba što pre obnoviti, rekonstruisati i revitalizovati. Pitanje je sada aktuelno, kako ga proglasiti spomenikom kulture, s kojom namenom ga revitalizovati, komercijalnom ili nekomercijalnom.
Prva inicijativa za proglašenje spomenika kulture saopštena je upravo iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture (dr arh. Tanja Damljanović). Sada, hvala bogu, ima više institucija, koje će, uveren sam, ili pokrenuti inicijativu, ili podržati ideju da delo Dobrovića dobije taj status. Sam objekt zaslužuje da bude i formalno evidentiran kao jedno od dragocenih kulturnih dobara, jer on to svojim izgledom, performansama, istoričnošću i simbolikom zaslužuje. Vremenski, objekat je građen kao postmoderan, posle Drugog svetskog rata, sredinom pedesetih godina 20 veka. Svojim izgledom, strukturom, "pokrenutošću" prostora, konstrukcijom, rustičnom obradom fasade, upotrebljenim materijalima i zadovoljenim funkcionalnim potrebama onog vremena to zaslužuje.
Danas ovakav kakav je izaziva tugu, žalost, revolt, prkos, opet ne toliko zbog neobavljanja svoje nekadašnje "neprijateljske" funkcije, koliko zbog ojađenog i uniženog izgleda i naruženog okruženja, na istom prostoru u gradu, koji nije izgubio na važnosti; naprotiv, mogao bi pojačati svoju atraktivnost kada se obnovi i rekonstruiše.
Rasprodaja kapitalnih dobara u privredi i neprivredi uzela je maha: država je usmerena da u ime "ukinutog" društvenog sektora rasproda sve što je najvrednije i da jedan deo zadrži za sebe. O rasprodaji vojnih objekata malo se govori. Taj isti Generalštab, koji sada figurira kao vlasništvo vojske, građen je od naših doprinosa, to jest naših istanjenih plata. Naravno, niko nas tada nije pitao ni koliko će nam odbiti od zarada, ni koliko će dati za izgradnju Generalštaba, kao i svih drugih objekata, u civilnom i vojnom kompleksu.
Danas se ovi objekti rasprodaju kao nečije vlasništvo i nigde tu nema minulog decenijskog rada ovog naroda. Pošto su nas preduzeća koja se rasprodaju zaboravila da upišu kao akcionare, zalažem se za to da što više državnih i vojnih objekata, kao javni, kulturni, nekomercijalni služe i dalje za opštu dobrobit, a ne samo u korist novoformiranih kapitalista.
Ekspert Evropskog centra UN za mir i razvoj
Miroljub Kojović
[objavljeno: 26.08.2006.]
