Izvor: Politika, 16.Mar.2013, 04:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ogledalo
Industrija kozmetike, estetska hirurgija, gimnastički centri, nadrilekarski saveti, sve su to vojnici koji hodaju u stroju borbe protiv propadanja
Mladi fotograf koji radi za jedan ozbiljan nedeljnik nedavno mi se požalio kako ne zarađuje dovoljno da sebi obezbedi bar osnovni alat, foto-pribor i slično. Upitao sam ga zašto se ne bavi nečim unosnijim, na primer snimanjem estradnih zvezda. Odgovorio mi je kako to ne bi radio ni za koje pare i da, pored toga, fotografisanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novokomponovanih veličina predstavlja posebnu veštinu kojoj nije vičan.
Ispričao mi je kako njegov kolega, glavni fotograf u svetu estrade, izvodi jedan od svojih uobičajenih trikova na koji folk zvezde obavezno „padaju”. Njihove portrete on prelama naopako, kao da su odraz lica sa ogledala. Mladeži, nepravilnosti u crtama, frizura, sve izgleda obrnuto od onoga kako stvarno jeste. Umesto da se suoče sa iznenađenjem koje im može priuštiti fotografski objektiv, njegove probirljive mušterije susreću se sa slikom na koju su navikli – onom iz ogledala! I veoma su zadovoljne, svaki put.
Dakle, jednostavnim obrtanjem oko simetrale, objektivni prikaz nečijeg izgleda odjednom postaje neka vrsta privida, predstave o čoveku sa slike. Nikada nisam o tome ozbiljnije razmišljao ali me je ova mala „caka” veštog fotografa navela da se upitam: kako uopšte vidimo sebe? Ako izuzmemo tu obrnutu sliku koju dobijamo preko ogledala, da li postoji još neki način da saznamo kako izgledamo?
Prva stvar koja mi pada na pamet jeste utisak koji naša pojava ostavlja na druge. Neko će reći: „Divno izgledaš. Uopšte se nisi promenio!” Drugi će pakosno primetiti: „Kao da si se malo ugojio?” Međutim, većina će nam nizom svesnih i nesvesnih reakcija dati do znanja kako na njih delujemo. Dovoljno je da primetimo mali znak iznenađenja na licu poznanika koga dugo nismo videli pa da shvatimo kako smo se promenili, ostareli.
Ali i to kako vidimo druge štošta nam govori. Što više starimo, to više živimo u iluziji da vreme, koje neumitno protiče, ostavlja mnogo veće tragove na drugima nego na nama samima. Teško je sakriti razočaranje kada ugledamo nekoga koga nismo dugo videli i suočimo se s ogromnim promenama koje se na njemu vide. Pomislićemo: „Kako je propao!” Pri tom nećemo biti svesni činjenice da je ta primedba upućena zapravo – nama samima.
Savremeno doba postalo je poprište do sada neviđenog obračuna sa prolaznošću. Industrija kozmetike, estetska hirurgija, gimnastički centri, nadrilekarski saveti, sve su to vojnici koji hodaju u stroju borbe protiv propadanja, starosti, smrti. Kao da je uopšte moguće tu bitku dobiti? Čak i kada bi postojao način da se ispeglaju sve bore, odstrani sav celulit, ugradi apsolutno neprimetljiv silikon, šta bismo s našim kretnjama koje su sve sporije, dahom koji je kraći i pogledom koji postaje nekako umoran? Kako u telo koje se lažno predstavlja da nije staro ubaciti mladalački nemir, želju za avanturom, nesmotrenost, životnu radost?
Naravno da niko ne može rešiti ovu smicalicu koju nam je priredila priroda. Oskar Vajld je, uostalom, na tu temu napisao predivno delo koje zove „Slika Dorijana Greja”. Ali možda bismo se mogli pogledati u ogledalu koje nije načinjeno od stakla. Ono se zove introspekcija, samoposmatranje. Postoje mnogi načini da zavirimo u sebe i tu pronađemo odraz koji nas neće razočarati.
Ono što je najinteresantnije, to „unutrašnje ogledalo” prema vremenu se ponaša sasvim drugačije. Stvari koje su se u našim životima odigrale nedavno izgledaju nekako udaljene a one iz davnina, iz detinjstva, odjednom nam se prikazuju kao da su se odigrale malopre. Ponekad izgleda nestvarno to kako smo se setili nekog detalja od pre ko zna koliko decenija a da nismo sposobni da prizovemo ono što je bilo prošle godine, prošlog meseca, juče.
I o tome je napravljeno jedno remek-delo, film „Ogledalo” Andreja Tarkovskog. Nije ni čudo što su umetnikova zagledanost u samog sebe i sopstveno detinjstvo toliko lepi, poetični i nekako – tačni. Vreme se u tom filmu kreće unazad, ka počecima jednog života i zato ono postaje, što se priča više odvija, sve vedrije, bezbrižnije. Kada se film završi, na početku jednog nevinog života, više nema mesta onome što nas čeka: životnim tegobama, tragedijama, stradanju. Ogledalo, načinjeno od najčistijeg biljura, blista...
Reditelj
Goran Marković
objavljeno: 08.03.2013.
