Izvor: Politika, 08.Mar.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ogledalo
Dobro je poznata uloga ogledala u enterijeru. Ogledalo u enterijeru ima dvostruku ulogu: funkcionalnu, da u njemu proveravamo svoj izgled; korektivnu, da proširimo ili produbimo mali prostor ili da osvetlimo mračan ugao sobe (ako ogledalo postavimo tako da se u njemu ogleda osunčan prozor), zatim estetsku – ako ogledalo postavimo tako da se u njemu ogleda raskošno zelenilo, cveće, lepa slika, dekorativna zavesa na prozoru sa lepim pogledom...
Sasvim suprotni efekat imaće ogledalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << postavljeno na pogrešnom mestu, na kome će biti duplirano ono što ne želimo: neraspremljen krevet ili sto na kome je gomila neopranog posuđa, neuredan čiviluk prepun kaputa, vindjakni, kapa, tek skinutih cipela, rublje koje se suši na zidu kupatila ili haos u dečjoj sobi.
Ali, da se vratim jednoj krznarskoj radnji na Krfu.
Enterijer je zaista bio u arhitektonskom smislu – besprekoran. Odmerene veličine sa intimnošću bez teskobe, sa podom obloženim mermerom sivo-crne boje, sa velikim ogledalima od poda do tavanice. A ogledala, blistava, biljurnog sjaja, odražavala su ono što vide bez trunke deformacije. Samo je veoma oštro oko moglo da primeti da su siluete tek nešto malo – izdužene. Smišljena diskretna tajna koju su ova ogledala u sebi krila bila je i te kako značajan faktor kada su u pitanju dame i – bunde.
Retke su dame koje će u bundi delovati vitko. Potrebno je da budu tanke u struku i visoke. To je dobro znala Valis Simpson – vojvotkinja od Vindzora kada je izjavila: „Žena nikada nije dovoljno vitka i dovoljno bogata.” Obožavala je nakit i – bunde.
„Pa, ova mi stoji fenomenalno”, čujem prijateljicu nešto krupnije građe kako govori odmeravajući stas u, po svoj prilici, novoj bundi. Ja, kao nekakav Šerlok Holms, upoređujem njenu siluetu u prirodi i onu u ogledalu. Ali, prodavac ne dozvoljava da budemo deranžirani bilo kakvim sumnjama. U prijatno klimatizovanu prostoriju, pomoćnik spolja unosi blistavi poslužavnik sa još blistavijim čašama prepunim predivnog sladoleda, i mi u radnji ističemo belu zastavu.
Predajemo se. Izlazimo sa dragocenim tovarom, odlažemo pakete u parkirane automobile i odlazimo na obalu u šetnju pored plavog mora da posmatramo sunce na zalasku.
„Kako ćemo sa carinom?”, pita neko iz društva.
„Ma, daj, ne kvari veče”, rekoše dame uglas.
Nosila sam svoju kratku bundu sa Krfa više od jedne decenije, onda je moja ćerka stasala i nastavila da je nosi. I još uvek izgleda – sjajno. Bila bi šteta da sam tada odustala od kupovine sumnjajući u ogledala.
Od svih priča o ogledalima, najstarija je ona o Narcisu. U grčkoj mitologiji, Narcis je bio lep mladić, sin rečnog boga Kefisa. Pijući vodu sa izvora zaljubljuje se u odraz vlastitog lika u vodi i otada živi u nezadovoljenoj ljubavi i čežnji za njim. Razdiran tom čežnjom postepeno vene i bogovi ga pretvaraju u cvet narcisa. U starijim delima likovne umetnosti kao što su helenistička i pompejanska, Narcis je redovno prikazivan kao lep i nag mladić koji sedi uz izvor gledajući čežnjivo u svoju sliku u vodi.
Upotreba čarobnog ogledala odgovara takođe jednom od najstarijih oblika proricanja, i smatra se da svoje poreklo vodi iz Persije. Prema drugoj legendi, i Pitagora je imao čarobno ogledalo koje je stavljao nasuprot mesecu i iz njega čitao budućnost.
Temu o duši kao ogledalu nagovestio je još Platon i, po njemu, osoba kao ogledalo odražava lepotu ili ružnoću. Pa i tada, iznad svega, važan je kvalitet ogledala. Njegova površina mora biti savršeno izbrušena i čista, da bi se dobio najbolji ali i najistinitiji odraz. Dobro izbrušeno ogledalo na svoju uglačanu površinu prima crte onoga ko mu se pokaže, a duša očišćena od svih zemaljskih prljavština u svojoj čistoći prima sliku istinske lepote.
Prema tome, zadatak ogledala nije samo da odražava neku sliku – kad duša postane savršeno ogledalo ona učestvuje u slici i samim tim učestvovanjem doživljava preobražaj. Znači, između subjekta koji se posmatra i ogledala koje ga posmatra stvara se veza. Duša na kraju učestvuje u lepoti kojoj se otvara.
Postoji i teorija da je mikrokosmos slika makrokosmosa i da su čovek i univerzum u uzajamnom položaju dvaju ogledala.
Na sve načine pokušavam da pobegnem od banalizacije ogledala, ali ne ide mi baš najbolje. Pokušala sam i sa Narcisom i sa Pitagorom i sa Platonom, znači sa mitologijom, mistikom i univerzumom, a završiću ovu priču, nećete verovati, sa ženskom taštinom i – krznom!
Radmila Milosavljević
marijana@ambijent.net
objavljeno:
