Izvor: Politika, 06.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odumiranje ćirilice
Ako nam je budućnost u malim i srednjim preduzećima, onda naša ćirilica i nema budućnost. Privatni sektor u Srbiji u poslednjih petnaestak godina je pustio korene, ali izgleda da nesvesno seče neko drugo stablo. Tome se nije ni čuditi, jer na tom drvetu ne leže dolari.
Stidljivo, tek kao za ukras, među hiljadama rogobatnih skraćenica i imena s pretencioznim sufiksima company, group, commerc, koja uzgred i ništa ne znače, pronaći ćete poneku srpsku reč. A o ćirilici u samom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nazivu firme – to je tek za gusle...
Stranci, kojih ih je sve više na ulicama Beograda, Novog Sada i ostalih srpskih gradova, u Srbiji se osećaju odlično, kao kod kuće. Velike svetleće reklame, natpisi firmi, fensi prodavnica, butika i kafića, sve na engleskom, kao da su u Memfisu, a ne na Balkanu.
Možda će neko konačno doneti zakon o obaveznim vrtećim reklamama, onim na vetar... Pa s jedne strane engleski, a s druge srpski, po mogućnosti ćirilicom.
Zamislite da Savet Republičke radiodifuzne agencije donese uredbu da svi koji žele frekvencije moraju obavezno da sinhronizuju filmove i serije. Kakva bi to tek medijska drama bila. Digla bi se i kuka i motika (napadima ovih što nisu dobili dozvole priključili bi se i oni drugi). Jedinstveni medijski prostor bi grmeo: Šta oni misle da proteraju engleski iz Srbije, pa to ni Sloba nije pokušavao. Srbija u samoizolaciji. Kako će nam deca učiti jezike?
U živi program bi se uključivali i roditelji koji su organizovali vanredne roditeljske sastanke zahtevajući ultimativno da prvaci koji još nisu savladali ni ćirilicu uče engleski jezik. Vele, tako je u svetu, deca najbolje uče dok su mala. Možda je to tačno, jer mame još nikako da savladaju španski i pored svakodnevnog višesatnog TV kursa.
Mali Nemci gledaju i Dekstera, i Homera Simsona, Moćne devojčice i Majstora Boba, ali ih slušaju na nemačkom kao uostalom i sve filmove i TV serije. Nisu Nemci nepismeni, pa da zbog toga sinhronizuju strane filmove. Ozbiljni ljudi znaju šta rade (nije replika iz "Balkan ekspresa"). Nama to izgleda komično kad Džon Vejn uđe u salun i prozbori "guten tag". Nemcima nije, a njihovoj deci to nimalo ne smeta da nauče engleski jezik.
Sinhronizacija je skupa, a i navikli smo da glumice prepoznajemo po boji glasa, pa bi zbog ove ideje predsednik Saveta RRA Nenad Cekić zaista nagrabusio. Još gore bi prošao da propiše obavezno ćirilično titlovanje, iako ništa ne košta, jer se sve televizije koje su dobile nacionalne dozvole potpisuju latinično.
Stariji će se setiti kakva je pompa bila kad je Francuska objavila rat amerikanizaciji svoje kulture, jer je francuski jezik uzmicao pred engleskim. Država je donela propise i odredila kvote za francuske i uvozne (čitaj, holivudske) filmove na bioskopskom repertoaru.
Francuzi su možda odbranili francuski, ali teško da će dobiti Oskara osim ako ne odluče da sinhronizuju film na engleski.
Uvođenje filmskih kvota u Srbiji je malo nezgodno, jer imamo više filmskih festivala nego što godišnje snimimo filmova tako da nam francuski model ne paše. Možda je bolji neki drugi, na primer hrvatski.
Ozbiljne države vode računa o svom jeziku i pismu.
A država Srbija danas ima prečih stvari. Postala je samostalna tuđom voljom, pritiskaju je da se odrekne dela svoje teritorije, uslovljavaju je "ševeningenskom" vizom za ulazak u evropsku porodicu, susedi se parniče sa njom... Nikako da donese ustav. Čudo jedno od problema, pa ko će još da razmišlja o beloj kugi, jeziku, pismu, ili ekologiji.
Ako je reč prva, jezik i pismo su odmah za njom.
Sačinjena su dva predloga novog ustava. U jednom se pominje zvanični jezik srpski sa pismom ćirilicom, a u drugom srpski jezik sa ćirilicom i latinicom ravnopravno.
Nekada je takođe bilo ravnopravno, a posle toga još ravnopravnije, jer prvaci nisu morali da uče čak pet jezika (ali ne i engleski). Učili su, a da to nisu ni znali, i srpski, i hrvatski, i bosanski, i bošnjački i crnogorski (za učenike nacionalnih manjina gradivo je bilo još obilnije).
Danas u Srbiji uče samo srpski jezik, ravnopravno i ćirilicu i latinicu.
Predlozi za jezik i pismo u novom ustavu, kako to obično biva u Srbiji, odmah su podelili su Srbe u dva tabora, latiničare i ćiriličare. Potežu se argumenti, od Vuka i Gaja, Svetog Save i Stefana Nemanje, pa do Kirila i Metodija. Jedni se plaše da će im biti ugroženo pravo da koriste abecedu, a drugi da će azbuka da odumre i da je i zakonom treba zaštititi.
Ako usvajanje ustava bude zavisilo od ishoda ove javne rasprave o pismu načekaćemo se mi još ustava.
Da li će državni činovnici, učitelji, urednici, brendomani, izdavači, poštari, internet provajderi... ubuduće na prvo mesto stavljati ćirilicu ne zavisi od slova u ustavu koliko od svih nas koji pišemo (računaju se i potpisi na menicama za kredite). U ovu grupu ne spadaju firmopisci samo pod uslovom da sa engleskog pređu na neki drugi, recimo, kineski jezik.
Ako već govorimo srpski da nas ceo svet razume, možda bi bilo dobro i da pišemo ćirilicom da nam ne kažu da smo nepismeni.
[objavljeno: ]
