Izvor: Večernje novosti, 31.Avg.2014, 22:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Odrastao s vucima, a ubili su ga ljudi

ZA dečaka Harisa, kog su osamdesetih godina pronašli bosanski lovci među vukovima, i njegovu neobičnu sudbinu malo ko bi znao da se Vuk Ršumović nije pojavio na Venecijanskom festivalu sa filmom „Ničije dete“. Danas je Pućketova sudbina, kako su ga zvali beogradski domci, zvanično nepoznata. Nezvanično, poginuo je u ratu devedesetih, ne zna se na čijoj strani. Nije imao više od 17-18. - Bio je to krupan plavušan, plavih okica, sa veoma dugačkim rukama, stalno slinav. Socijalni radnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << su ga doveli u aprilu ili maju 1988, sa pričom da su ga našli lovci na tromeđi Bosne, Srbije i Crne Gore, u vučijoj jazbini. Ne znamo koliko je bio star. Cenili smo 10-12 godina - seća se Dragan Rolović, danas direktor Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd. U ono vreme bio je mlad vaspitač, koji je radio tu tek godinu dana. Ista ustanova tada se zvala Centralno prihvatilište za decu i omladinu. Tu su dovođeni mališani iz cele bivše Jugoslavije. Gro dece stizao je zbog sitnih krivičnih dela, obijanja trafika i džeparenja. Neki su ostajali i po 10 godina. - Nije govorio, ispuštao je zvuke nalik režanju i kreštanju. Pošto je vrlo brzo napredovao i naučio da govori zaključili smo da je u ranom detinjstvu ipak bio u kontaktu sa ljudima. Po svemu je upadao u oči, a deca kao deca - meta si ako se razlikuješ. Naravno, onoliko koliko im to dozvoliš. On, međutim, nije bio žrtva zadirkivanja. Nije dao na sebe. U početku su od njega čak zazirali iako nije bio najjači. A onda su ga zavoleli i poštovali - priča Rolović.187 DECE SKLONjENO SA ULICE „DIVLjA“ su i beogradska deca ulice koja stignu u zavod. Nepoverljiva, sa nekoliko reči u rečniku („daj“, „neću“, „hoću“, „gladan sam“, „žedan sam“), bez elementarnih higijenskih navika, gledaju samo kako da izvuku neku korist... U njihovu socijalizaciju potrebno je uložiti puno truda i zadobiti poverenje. Deo zavoda odvojen je 2005. za Program za decu ulice i od tada je sa pločnika sklonjeno 187 dečaka i devojčica. Oni su posle devet meseci smešteni u hraniteljske porodice ili vraćeni u primarne, ako su postojali uslovi. Za njega se posebno vezao najsnažniji dečak u grupi, Žika, i Pućke je bio pod njegovom zaštitom. Ovaj ga je naučio da namešta krevet, koristi metlu i lopatu, ophodi se prema drugima, poštuje domska pravila. Dečak se veoma malo kretao. Uglavnom sedne ili čučne u dvorištu, sklopi ruke oko kolena i posmatra. Jeo je kao da štiti hranu, sa obe ruke obavijene oko tanjira. U početku je izbegavao kuvano. Deca su ga viđala kako kod bureta s pomijama iza zgrade traži kosti sa ostacima sirovog mesa. Ako mu neko priđe u trpezariji otpozadi ili ga dodirne s leđa, ispuštao je čudne zvuke. - Kad hoda dešavalo se da padne, pa smo mislili da ima poremećaj centra za ravnotežu. Poslat je na ispitivanje u bolnicu, da bi sestra videla da stoji sasvim normalno. Onda se ispostavilo da ne ume da hoda u cipelama - kaže vaspitač. Seća se i da se, kad je prvi put video TV, uplašio toliko da su ga jedva za noge izvukli ispod kreveta. Obožavao je klikere i bio je u stanju po dva sata da ih zagleda na suncu. Nije umeo da igra jer nije imao dobru koordinaciju pokreta. Ali, kad mu je kliker upao u ve-ce šolju, razbio ju je da ga nađe. - Imao je poseban odnos prema životinjama. Sećam se jednom, bila je nedelja i ja sam dežurao kad je u dvorište uleteo rotvajler. Većina dece nije bila tu, već u gradu, ali oni koji jesu pobegli su u zgradu. Odjednom se pojavio Pućke iz šetnje. Prišao je i čučnuo. Rotvajler se zaleteo ka njemu. Ne znam da li mu je mališan nešto šapnuo, tek rotvajler se toliko umirio da ga je dečak za ogrlicu, mirnog kao pudlicu, doveo do direktorove kancelarije, gde smo ga vezali. Sutradan smo nestanak psa oglasili preko Studija B i ubrzo se pojavio vlasnik - sa smeškom će Rolović.POKLON IZ AMERIKE JEDAN od domaca, nekadašnji mangupčić sa Voždovca, danas živi u Americi. Svake tri-četiri godine dođe u Beograd, poseti dom i ostavi deci po 100 dolara da kupe sok. Dosta mališana je tokom devedesetih otišlo u inostranstvo i većini se izgubio svaki trag. Neki su stradali na prestoničkom asfaltu devedesetih, ali nemali broj se u životu pristojno snašao, ima svoje firme ili vredno radi u tuđim, ima porodice. Mnogi i dalje imaju potrebu da dođu i pohvale se kad kupe kola, motor ili dobiju dete... Navikli na neobične uslove, vaspitačima je sve ovo bilo normalno i bili su ponosni što dečak napreduje. Naučili su ga da održava higijenske navike, da hoda u obući, koristi pribor za jelo, ide u školu, govori, čita, piše i računa. Nikada nije ispričao ništa o svom najranijem detinjstvu. Generalno, nije mnogo govorio. Ničeg se nije sećao, čak ni kad su ga doveli u dom. Sve je to negde potisnuo. Bio je jako inteligentan. Nikada ništa nije tražio i nije se priključio nijednoj grupi džeparoša. A bio je omiljen. Kad je počeo rat, ostale jugoslovenske republike počele su da povlače svoju decu. Odlazak je teško pao i Pućketu, i domcima, i vaspitačima. Plakali su bukvalno svi. - Kada radite sa ovakvom decom, puno emocija investirate u njih jer je njima to i potrebno. Kad god da dođe, za godinu ili 10, rastanak je došao prerano i za sve nas je jako bolan. Dolaze nam jako oštećena, uskraćena i zanemarena deca, i normalno je da se za njih toliko vežemo. Ponekad više vremena provodimo sa njima nego sa sopstvenom decom. Ja sam odrastao u blizini doma. U ovom dvorištu sam igrao fudbal i košarku, družio se s domcima. Nikada mi nije palo na pamet da ću tu jednog dana raditi, a kamoli da ću provesti 27 godina - nastavlja Rolović, i dodaje da dečak odrastao u vučijoj jazbini nije jedino „divlje dete“ koje se zateklo u ovoj voždovačkoj ustanovi.ZID STARE GARDE KADA je Rolović došao u Centralno prihvatilište, imao je 25 godina. Neki domci su u to vreme imali 17-18. Vaspitači preko 50. Svaka njegova inovacija nailazila je na neodobravanje „stare garde“. U vreme kada su video-rikorderi bili retkost, doneo je jedan i nekoliko kaseta. Klinci su se oduševili. Isti film gledali su po pet puta. Vrata za promene, po Rolovićevim rečima, otvorila je nekadašnja direktorka Dragana Nedeljković. Od tada se promenila slika doma, u kom sada ima mnogo više mladih vaspitača i volontera. Imali su slučaj i dve sestre iz okoline Majdanpeka, koje su odrasle sa majkom u pećini! Kada je umrla, radnici centra za socijalni rad su ih pronašli i poslali u dom. Jedna je imala 11-12 godina, a druga je bila dve-tri godine mlađa. Obe su imale izvestan fond reči, koje su šturo koristile u komunikaciji sa drugima, ali su se međusobno sporazumevale isključivo kricima i rukama. Brzo su naučile normalno da komuniciraju, ali problem im je bila lična higijena. Nikako nisu mogle da shvate zašto je za njih dobro da se kupaju, peru ruke i zube. Posle dve godine smeštene su u hraniteljsku porodicu. - I 2005. ili 2006. imali smo dva brata s juga Srbije, koja su vikala kad su videla tekuću vodu. Nisu znali otkud voda u česmi, niti su pre toga ikad videli tuš. Dovedeni su iz primarne porodice, kao veoma težak slučaj zanemarivanja. Roditelji im nisu obezbeđivali čak ni hranu, a kamoli normalne uslove za život. Nisu znali čemu služi viljuška, nož, tanjir... Rečnik im je bio izuzetno oskudan. Prošli su poseban program za tu kategoriju dece, koji je u međuvremenu uveden, i za pola godine naučeni su osnovnim socijalnim veštinama, posle čega su smešteni u hraniteljsku porodicu. I dan-danas nam se javljaju - poverava nam vaspitač.

Nastavak na Večernje novosti...