Izvor: Blic, 21.Feb.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odmor satnika
Obožavam mnogobrojne satove u svojoj gajbi, posebno kad im se ritam uklapa, pa čujem ono ujednačeno tika-taka.
Jeste preglasno kad tako zajednički tikatakaju, no bolje i to nego buka sa Wiesbadenskih ulica. Ali pre izvesnog vremena, skontam da neki od satova zaostaju. Neki žure, neki kasne, a neki pak ravnodušni - ne menjaju ritam. I tako, umesto tika-taka, čujem tika-taka-ti, tika-taka-ta, ali ubrzo, naravno, naviknem i na to. Ima i tu nekog šarma i nekog ritma, pomislim.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Sve dok jedne noći ne skapirah kako u kući imam raštelovan satni orkestar gde ni najbolji sluhisti ne bi uspeli da uhvate neku suvislu reč. Taman ovaj kaže - tika, ovaj njemu - taka. Još nisu završili polemiku, a javlja se onaj iz drugog ćoška sa konstatacijom da nije ni tika, ni taka, već - tikataka. Kad, evo sata sa mog noćnog stočića. Reče svima da su prolupali i da niko ne radi tačno - sem njega.
Najednom u kuhinji cika i vriska. Satovi isukali kazaljke i mačuju. Gledam i ne verujem - velike i male kazaljke ravnopravno vode borbu, al’ ko velim, prestaće. I onda, stampedo. Svi satovi (a ima ih bar pedesetak) trk ka njima. Povadiše svoje kazaljke i uključiše se u bitku! Zažmurih da ne gledam brutalne scene, kad u neko doba - muk. Čujem samo tiho tik-tak, tik-tak. Otvorim oči kad moj ručni sat, koji je jedini preživeo borbu svojih kućnih drugara, pokazuje da je vreme za spavanje. Ne znam kako bi se on ponašao da kojim slučajem kopčom nije bio vezan za moju ruku. Ali srećna što je u ovoj surovoj igri bio mirotvorac, nežno ga pomazih i za nagradu izvadih njegovu bateriju. Da malo odmori.
