Izvor: Politika, 05.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odmetnici u globalnoj fazi
Kosovo je jedinstven slučaj, ponavljaju iz Brisela i Vašingtona, iz Moskve nisu manje uporni u stavu da se na taj način dovodi u pitanje postojeći međunarodni poredak. Ova dva, naizgled, suprotstavljena stava predstavljaju konkretan politički izraz debate koja u sociološkoj nauci traje dugo. Dosadašnji rezultati debate, pojednostavljeno rečeno, na različite načine podupiru oba stava koji imaju različite implikacije.
No, krenimo redom. Usredsređenost na tranziciju iz socijalizma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kapitalizam onemogućila je jasan uvid da se i kapitalizam nalazi u tranziciji. Transformacija ka globalnom kapitalizmu odavno je započela. U oblasti proizvodnje ona podrazumeva čitav niz sistemskih promena koje se odnose na uspostavljanje vertikalnih proizvodnih lanaca, globalni pristup resursima i njihovom korišćenju, transplanetarnu cirkulaciju informacija, kapitala i potrebne radne snage. Spisak je mnogo duži, ali poenta je da je kapitalizam postao globalno umreženi sistem. Kapitalizam, ma šta o tome mislili zagovornici slobodnog tržišta, nikada nije mogao niti može da funkcioniše van određenog političkog i regulatornog konteksta. U predglobalnoj fazi taj kontekst predstavljale su vrednosti i norme liberalne demokratije na unutrašnjem i sistem međunarodnih odnosa i međunarodnog prava na svetskom nivou. U globalnoj fazi, međutim, kapitalizmu je potreban novi globalni regulativni kontekst. Međunarodni sistem odnosa u kome države imaju odlučujuću reč ne zadovoljava potrebe globalnog kapitalizma. U tom smislu, tokom proteklih decenija, osim UN i njenih agencija, uspostavljena je čitava mreža različitih institucija i organizacija koje paralelno s nacionalnim državama predstavljaju postinternacionalnu arenu u kojoj se odvijaju najvažnije ekonomske i političke aktivnosti i donose najvažnije odluke. Suštinska razlika je u tome što je politička moć postala globalna, odnosno nezavisna i nadređena moći nacionalnih država. Međunarodno pravo kao regulativni sistem nije napušteno, ali je postalo podređeno odlukama koje se donose u centru globalnog kapitalističkog sistema u situacijama kada odluke koje su u interesu globalnog kapitalizma nije moguće doneti u međunarodnim institucijama kao što su UN. U tom smislu, Moskva je u pravu – kosovski slučaj predstavlja kršenje međunarodnog pravnog poretka, ali to ne znači, s obzirom da su već uspostavljeni alternativni regulatorni mehanizmi, da će globalni sistem zbog toga zapasti u krizu.
S druge strane, oni koji tvrde da je Kosovo jedinstven slučaj takođe su u pravu jer novouspostavljeni sistem upravo funkcioniše tako što svaki problem za koji se proceni da predstavlja opasnost za stabilnost celokupnog sistema posmatra kao jedinstven i izuzetan slučaj koji se posebno analizira i s kojim se efikasno postupa.
Da li je to dobro, da nije malo preterano – pitanja su o kojima se vode debate. Za sada jedino je izvesno da taj sistem funkcioniše, bez obzira na protivnike koji se nalaze van ili u okviru njega. Kada je o protivnicima van sistema reč, oni se tretiraju kao zaostale necivilizovane enklave koje se, ako odbiju da se integrišu u sistem tretiraju kao varvari. Unutrašnji protivnici, odnosno akteri koji su već integrisani u globalni kapitalistički sistem, ako iz bilo kog razloga dovode u pitanje logiku njegovog funkcionisanja smatraju se odmetnicima i prema njima se u skladu s tim postupa. Počinje se s ubeđivanjem i nuđenjem određenih privilegija, zatim slede ekonomske sankcije različitog nivoa, a vojne intervencije poput onih u Iraku su završna mera.
Struktura ovog sistema je policentrična, mada mnogi smatraju da su SAD njegov najvažniji centar. To, međutim, nije od presudne važnosti, jer se logika sistema neće izmeniti ni kada se ključni centri premeste u Aziju, što je proces koji je već započeo. U predglobalnoj eri premeštanje centra sistema ili pokušaji da se njime zagospodari obično su završavali velikim sukobima, jer je kapitalizam bio nacionalno i imperijalno orijentisan. U eri umreženog globalnog kapitalizma verovatnoća takvog sukoba nije isključena, ali je znatno manja. Nezadovoljstvo Rusije trenutnim položajem u globalnom sistemu moglo bi da predstavlja izazov, ali je malo verovatno da će se Moskva upustiti u takav rizik s obzirom na dugoročne prognoze ekonomskog rasta i povećanja ruskog uticaja u celokupnom sistemu.
Izgledi Srbije, međutim, nisu tako spektakularni. Naprotiv, sva je prilika da će, nastavi li se s potpirivanjem nacionalnog fundamentalizma i otvorenog suprotstavljanja globalnom kapitalističkom sistemu (koji nije samo ekonomski), ti izgledi dodatno pogoršati. Osnovni problem je što, pokazuje se, veliki broj pripadnika srpske političke elite ne shvata ozbiljnost i veličinu promene do koje je došlo tokom proteklih nekoliko decenija. Insistiranjem na „starim pravicama” ne ulazi se u sukob s jednom ili s nekoliko imperijalnih sila već sa globalnim kapitalizmom kao bezličnim i sveprožimajućim entitetom. Ako ta lekcija do sada nije naučena malo je izgleda da će biti prilike za popravni ispit.
Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
[objavljeno: 06/03/2008]
