Izvor: Politika, 11.Feb.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak velike vajarke
Olga Jevrić je stvarala hrabro, u materijalu čvrstom, teškom za oblikovanje, koji je sama izmislila
Jedan od poslednjih intervjua koji je Olga Jevrić dala bio je upravo za naš list, oktobra 2012. Tada sam je nedelju dana nagovarala da pristane na razgovor povodom svoje velike, retrospektivne postavke u Kući legata, pod nazivom „Materija duha”. Oklevala je zbog dubokih godina, osećaja da nema šta novo da kaže. Međutim, ova dama sitne građe ali čvrstog duha, govorila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je s puno lucidnosti i humora, besprekorno precizno i nepokolebljivo, na momente oštro, ne zadržavajući ništa za sebe, o svojoj umetnosti, stvaranju zbog kojeg živi, upornosti da vaja i u desetoj deceniji...
Jedna od naših najznačajnijih skulptorki, akademik, od svoje prve samostalne postavke 1957, koja je zbog inovacija u pogledu materijala i principa predstavljala više nego bitan događaj u umetnosti na ovim prostorima, pa do kraja, bila je stvaralac koji konstantno unapređuje svoj izraz. Kako bi to rekao njen kolega, akademik Svetomir Arsić Basara: „Njen kreativni razvoj nosio je sobom usavršavanje jedne autentične vizije i unutrašnje dinamike čije se vizuelno polje plastičnih elemenata i plastičnih traganja sve više otvaralo i naseljavalo novim vrednostima.” Upravo ju je postavka iz 1957. preporučila domaćoj stručnoj javnosti za Venecijansko bijenale 1958, gde je bilo izloženo i primećeno baš njeno delo.
Stvaralački opus Olge Jevrić bio je napredan i hrabar. Pedesetih godina prošlog veka, u vreme dominacije figuracije, okrenula se, samosvojno, apstraktnom izrazu. Napravila je oštar raskid s tekovinama tada dominantnog socrealizma. Bavila se slobodnim kompozicijama, malim formama, ali i memorijalima, od kojih su mnogi ostali neizvedeni, mada su i kao takvi značajno uticali na kasniji razvoj skulpture i prostornih kompozicija. I one skulpture Olge Jevrić koje nisu mišljene kao memorijali jesu gusto impregnirane osećanjem teskobe ljudske jedinke u ambijentu koji je izgubio ravnotežu, napisao je Mileta Prodanović povodom jedne od njenih izložbi.
Stvarala je u materijalu čvrstom, teškom za oblikovanje, iz kojeg je gotovo isijavao muški princip umesto krhke ženstvenosti, za čiju joj je obradu često trebalo i po tri meseca. Nakon godinu dana eksperimentisanja napravila je smesu koju je koristila i čiji sastav više nije menjala. „Uslovi života bili su u moje vreme takvi da je bilo bespredmetno da fantaziram o bronzi. Za to nisam imala novca. Materijal sam sama izmislila, mešala sam gvožđe u prahu sa cementom ili gipsom”, govorila je ova rođena Beograđanka (1922), autorka nebrojenih izložbi, dobitnica još više nagrada, koja je pored Akademije likovnih umetnosti završila i Muzičku akademiju, a studirala je i Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Zanimali su je i muzika i fotografija – prva oblast za nju bila je „oslonac u traženju stvaralačkog principa u vajanju”, a druga „pratilac u viđenju i doživljaju sveta”.
Do kraja života ostala je posebno emotivno vezana za svoj atelje na Starom sajmištu, koji je nekoliko puta pljačkan, a jednom je i goreo. Posebno se bojala iseljenja, o kojem se u poslednje vreme dosta govorilo zarad izgradnje Memorijalnog centra žrtvama holokausta. „Tamo nam je bilo hladno, ponekad bez struje, ali je bilo živo, intenzivno. To je istorija stvaralaštva na jednom mestu, zastrašujuće je da će to biti možda srušeno”, apelovala je. Taj stres izbegla je za života.
Ostaće zapamćena i posredstvom svog legata u SANU, u kojem je obično boravila u razgovoru sa novinarima, ali i po svojoj umetničkoj zaostavštini koju je predala Kući legata, gde se od 2006. nalaze 44 njene skulpture.
Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 12.02.2014
