Izvor: Politika, 13.Avg.2013, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak ranjene devojčice iz geta
Deset godina od ubistva goraždevačke dece na Bistrici kod Peći
Devojčica Dragana Srbljak je tog dana, pre deset godina, krenula na reku. To je bio jedini put iz sela za koji nije bila potrebna vojnička pratnja. Išla je izrovanim putem, ispod drveća – dubokim hladom i izašla na mali rukavac i vir. Na jednoj obali su rasle vrbe, a na drugoj kukuruz i to je bio prostor koji je jedna generacija mladih ljudi pronašla za sebe, uprkos roditeljskom strahu da se nešto može dogoditi.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
„Dan pre, molila sam Ivana da ne ide na reku i obećao mi je da neće ići”, već deceniju se priseća Senka Jovović, njegova majka. Sa istim strahom stotine roditelja ispraćalo je decu na vodu kojom su zalivali polja, mleli žito, na kojoj su se isto ovako kupali. Život i mladost iz hermetično izolovane i strahom pritisnute sredine tražio je izlaz i rešenje iz bede, zatvorenosti, nedostatka grada, slobode kretanja; tražio mogućnost za igru i bekstvo od prašnjavog sela, lične teskobe i vreline.
Sakriven u vrbaku pored vira naoružan automatskom puškom stajao je, na jučerašnji dan pre deset godina, ubica i gledao decu iz goraždevačkog geta u Metohiji kako se kupaju u Bistrici. Onda je iz svog idiličnog skrovišta po deci – onoj koja su plivala u vodi, i onoj što su se igrala na suprotnoj obali – ispalio rafale i oko stotinu hitaca i pogodio.
„Teško meni, prebiće me majka. Branila mi je da idem na Bistricu”, govorila je i plakala teško ranjena Dragana Srbljak dok joj je službenica Unmika Darija Šafranić spasavala život i vozila prema pećkoj bolnici. Za Ivana Jovovića(17) i Panta Dakića (9) nije bilo spasa, a Bogdan Bukumirić, Đorđe Ugrenović i Marko Bogićević teško su ranjeni. Posle povika u pećkoj bolnici – „trebalo vas je sve pobiti” i stavljanja gipsa na prostrelne rane, Darijine reči i prisustvo spasili su decu koja su hitno prebačena u Kosovsku Mitrovicu i Beograd.
Na dan zločina novopridošli šef Unmika, vremešni Hari Holkeri, bio je istinski zgrožen. Šef njegove policije takođe. Usledile su preteće i snažne poruke, kakve bi uputili i unjihovim zemljama: „Prevrnućemo svaki kamen da pronađemo ubice!” Posle toga su uradili ono što kod kuće ne bi ni pomislili: nisu prstom mrdnuli da rasvetle zločin.
Drugi talas obećanja u Goraždevac je stigao iz Beograda, na sam dan sahrane i neposredno posle nesreće. Predsednik vlade Zoran Živković i njegova administracija tvrdo su obećali da će promeniti život mladih u Goraždevcu, da će osmisliti život ovog geta. Ostale su prazne reči i nikakva dela.
Tišina, zaborav, opšta apatija postali su način života, a ubistvo je postalo simbol svega toga. U taj zločin se skupila svaka muka i gubitak slobode jer nije bilo nikakve pravde, a apeli na savest ubica i svedoka postali su smešni i ponižavajući. Unmik je predao papire Euleksu, a ovaj je slučaj zatvorio „do pojave novih dokaza”. Niko iz misije, zadužene za pravdu na Kosovu i Metohiji, nije došao juče u Goraždevac. Šef Kancelarije za KiM Aleksandar Vulin rekao je da se stidi zbog toga i poručio Euleksu: „Nađite nove dokaze, ovde ste došli da istražite. Zato smo vas primili!” Vladika Teodosije je nakon parastosa kazao da je neoprostivi greh pucati u decu: „Najbolnije je danas što ovozemaljska pravda, već desetu godinu, nije ostvarena. Oni koji su počinili zločine neće biti nekažnjeni, jer nevina krv njihova vapije Bogu.”
Svako ima svoj cilj i vreme u kom bi on trebalo da se realizuje, samo oni koji su stradaližive kao u međuvremenu i međuprostoru i teško uspevaju da izađu iz tog kruga.Njima je zločin namenio izolaciju i poniženje, odredio im međusobnu geto mržnju i zavist. Dragana Srbljak je odlučila da izađe iz svega toga i da, na desetu godišnjicu svoje nesreće, napusti Goraždevac.
„Odlazim, jer mi ne daju da radim. Šta još mogu da dam ovoj zemlji i čime sam ovo zaslužila? Sanjala sam da ostanem i radim u apoteci, pomažem mojima”, kaže Dragana. Završila je srednju farmaceutsku školu, završava psihologiju. Ministarstvo zdravlja je odobrilo njeno zaposlenje, državni sekretar Periša Simonović razgovarao sa direktorom lokalnog Doma zdravlja Savom Stanojevićem i kod ovog poslednjeg sve je stalo. Samo jedna obična formalnost koja tu, u lokalnoj sredini, ne može da se reši uništava život jedne mlade osobe koja više nema šta da uradi, ni za svoj kraj, ni za svoju zemlju.
Goraždevac zatvoren spoljnom mržnjom, obeležen jednim od najmonstruoznijih zločina u bivšoj Jugoslaviji i beznadežno posvađan unutar geta danas ne može ili neće da pronađe rešenje za svoju decu. Ko mu može pomoći, ko može pomoći Dragani Srbljak da ostane u svom domu i pored svoje reke?
Živojin Rakočević
objavljeno: 14.08.2013
