Izvor: Politika, 02.Dec.2013, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak prištinske heroine
Došla je iz Slovenije u Prištinu kada je počela da se raspada Jugoslavija
Ove jeseni Prištevci su ponovo došli na zadušnice. Lep jesenji dan, a groblje najzad očišćeno od korova i trnja. Uglavnom isti ljudi dolaze na ovaj dan, ali svaki put otkrivamo promene u životu groblja. Da, groblje u Prištini živi svoj život, s jedne strane, dok se na drugoj strani gase retke usamljene srpske duše koje su rešile da nad ovom zemljom zauvek trepere.
Sahranili smo u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovoj godini Boru Drmončića, vremešnog starinu koji je dugo pamtio i mnogo toga pretrpeo. Ali, gle, ovoga dana otkrivamo još jedan grob iz 2013. godine, na kome piše „Milunka Hranisavljević”, latinicom, ispisanom na zadnjoj strani krsta. Niko nije poznavao ovu ženu. Ponovo pomirljivo verujemo da je živela u staračkom domu ili je bila udata za Albanca. Sveštenici nisu bili pozvani da pročitaju opelo.
U dnu groblja, ispod nove kapele neko je, verovatno sa ironijom, unutar okvira gde nema obeležja, stavio metalnu tablu na kojoj piše „rezervisano”...
Dan je mogao biti koliko patetičan toliko i radostan zbog susretanja živih u rodnom gradu.
Međutim, ovde nas je dočekala vest o smrti Snežane Borzanović, sasvim posebne Srpkinje iz Prištine. Došla je iz Slovenije u Prištinu kada je počela da se raspada Jugoslavija. Ponovo ju je zadesilo izbeglištvo posle bombardovanja 1999. Kada je 2004. godine zapaljena crkva u Prištini, ona je, kako je govorila, sanjala da treba da se vrati u taj grad i da slavi Svetog Nikolu. Put do povratka bio je trnovit. Poslala je pismo na trideset adresa – ambasadama, ministarstvima i nevladinim organizacijama. Drugi put je pisala onima koji joj nisu odgovorili na prvo pismo. U Beogradu je štrajkovala glađu. Kada su joj napokon odobrili povratak dali su joj privremeni smeštaj u zgradi Ju programa. Nudili su joj da proda stan. Ona je bila uporna da se vrati baš u svoj stan u centru Prištine. Potom je uporno nastojala da vrati svoj broj telefona. Mnogo puta je odlazila u poštu i vodila „Ljudska prava” da joj budu svedok da je predala zahtev za telefon... I sve drugo je s mukom , ali i upornošću, bez straha ostvarivala. Malobrojni Srbi su te 2004. na zgarištu crkve, obeležili slavu sa monahom iz Dečana. U pepelu je iznikla stabljika paradajza.
Snežana se radovala životu u Prištini, jer njena misija je bila višestruka. Postala je domaćica Centra za mir i toleranciju, kancelarije gde su prištinski Srbi jedino smeli da se okupljaju. Tu su pristizali i oni koji su dolazili u takozvane idi-vidi posete, oni koji su samostalno dolazili da traže pravdu, novinari, radoznalci, stranci, kao i oni koji nisu želeli da govore o sebi. Tu su mogle da se pročitaju srpske novine, održi promocija knjige, obeleži slava, podeli humanitarna pomoć. Snežana je svakoga dočekivala jednako nesebično i sve poslove obavljala vrlo revnosno. Kada su od dobrih ljudi dobili TV total, s mukom je ostvarivala mogućnost da gledaju srpske kanale. Na kraju su joj odneli antenu.
Važno je reći i to da se Snežana brinula o nemoćnim staricama koje u Prištini nikoga nisu imale. Devedesetogodišnja Rada Savić dolazila je prva ispred ulaza, i ostajala tu sve dok Snežana ne zaključa kancelariju i odvede je do kuće. Osamdesetrogodišnju Vuku Ivanović i baka Radu bi nahranila. Nepokretnu Oliveru Jočić i njenu sestru Nadu obilazila je dugo otključavajući po nekoliko brava da im donese hleb i potrebne namirnice. Na Oliverinoj sahrani pre tri godine, Sneža je nosila krst, jer su jedina četiri muškarca nosila kovčeg.
Svaku pomoć koja je bila namenjena pojedinačno, ona je raznosila i delila na potpis. Brinula je o skromnoj biblioteci i starala da imaju koliko-toliko redovnu štampu...
U letnjim mesecima poslepodne je odlazila u obnovljenu crkvu. Čupala je travu, sadila cveće, brisala, kadila o praznicima, nosila badnjak.
Bila je u dobrim odnosima sa mnogim Albancima. Ali onda je preživela blagi šlog i usporeno je govorila. Do Gračanice, kod lekara, u poštu, ili na pričešće, dolazila je autobusom kojim su se vozili Albanci
Mnogo toga će ostati neizrečeno iz života ove heroine našeg doba, u Prištini, u 21. veku.
Pisac, Gračanica
Radmila Todić-Vulićević
objavljeno: 02.12.2013.
