Izvor: Politika, 22.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odbrana od muzičkog varvarstva
MOKRANJČEVI DANI 2007.
Mokranjčevi dani (42) održani su ove godine u Negotinu od 14. do 19. septembra. Ukoliko se prisetimo apela koji je samo mesec dana pre početka festivala iz Mokranjčevog rodnog grada bio upućen ovdašnjim medijima, nije teško pretpostaviti da ćete izgovoriti onu (za naše prilike čestu) pomirljivu i utešnu rečenicu – dobro je da je festival uopšte organizovan! U situacijama sličnim ovoj gotovo da nam nije ni važan sadržaj, program, kvalitet, koncepcija, već >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je iznad svega činjenica da je nešto, uprkos svemu, opstalo. I to se smatra (a ponekad i jeste) dovoljnim. Međutim, pogled unazad na tek završenu muzičku svetkovinu Mokranjcu u čast, koja po rečima ovogodišnjeg besednika, Vide Ognjenović, predstavlja pravu odbranu od muzičkog varvarstva, otkriva nam nešto drugo. Ovaj festival, iako očigledno skromniji, sasvim sigurno nije bio tek puko održavanje višedecenijske tradicije. On je imao jasnu fizionomiju, koja sigurno ne zadovoljava svačije želje i očekivanja, koju svakako treba proširivati i dopunjavati, ali je ona, nesporno, jedno od boljih i (u datim okolnostima) jedno od malobrojnih izvodljivih rešenja. U osnovi tog modela dve su tačke najbitnije.
Horsko izvođaštvo je prvi i osnovni akcenat koji je ove godine istaknut samom činjenicom da je za šest dana festivala gostovalo 12 horskih ansambala. U tom smislu je negovanje natpevavanja horova primarni zadatak festivala. Ono bi ubuduće moralo biti masovnije, ali je i ovogodišnje pojavljivanje četiri vrlo dobra hora (Sveti Dimitrije i Oktoih iz Beograda, Liceum iz Kragujevca i Hrast iz Doberdoba) bilo dovoljno da bi se mogao konstatovati kvalitetan program, raznovrstan repertoar i visoki, ujednačeni interpretativni umetnički dometi. Treba li na ovom mestu uopšte govoriti o bezuslovnom insistiranju na šire postavljenom, internacionalnom karakteru natpevavanja, ali i festivala u celini, što je i ove godine ostvareno gostovanjem ansambala iz Italije (Hrast) i Slovenije (nonet Brda i Akademski hor Univerziteta Primorske oblasti –Koper).
Kao festival posvećen najvećem srpskom kompozitoru, Mokranjčevi dani svakako moraju imati segment u kome će se promovisati domaće stvaralaštvo. U tom smislu premijera dela je obaveza festivala, ali se ona mora proširiti raspisivanjem konkursa za komponovanje horske muzike kojim bi se, zapravo, vratila i nekada sjajno zamišljena ideja nagrađivanja najboljeg priloženog dela. Ove je godine konkurs izostao, ali je publika bila u prilici da čuje čak tri nova obimnija domaća dela – Krik, Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici, Zorana Hristića, Kršne grane badema, Vlastimira Stanisavljevića Šarkamenca i Rekvijem za Nikolu Teslu Ksenije Zečević, čije je premijerno izvođenje dalo festivalu i Negotinu značaj inače rezervisan za velike muzičke centre.
Horsko izvođaštvo i promocija domaćeg stvaralaštva su bez sumnje dva osnovna stuba na kojima bi i ubuduće koncepcija festivala trebalo da počiva. Široko postavljeni oni natkriljuju još niz ideja koje se ponekad i prepliću, što su potvrdili i ovogodišnji Mokranjčevi dani. Tako je npr. narodna muzička tradicija nešto čemu se mora dati mesta bilo da je reč o organizovanju programa u kome učestvuju autentične izvorne izvođačke grupe, o predstavljanju najrazličitijih načina stilizacije muzičkog folklora počevši od kompozicija domaćih i stranih autora, preko gostovanja kulturno umetničkih ansambala, ili o predstavljanju umetnika koji svojim specifičnim pristupom muzičkom folkloru brišu, ili makar zamagljuju granice između muzičkih žanrova, pravaca i stilova. Ovakva vrsta koncerata festivalu daje savremeniji i moderniji izraz, a u koncertne dvorane dovodi novu, uvek dragocenu publiku. To je ovih dana u Negotinu potvrdio odlično prihvaćen (i dobro posećen) koncert Big Benda RTS-a sa aranžmanima Mokranjčevih kompozicija.
I kada smo već kod publike, koja (očigledno je) poslednjih godina ne pruža adekvatnu podršku organizatorima festivala, da ukažemo i na činjenicu da su najbolje posećeni koncerti 42. Mokranjčevih dana bili oni koji su posetiocima pružili priliku da se upoznaju sa novim autorima i delima i novim (ili makar u Negotinu ne tako često prisutnim) ansamblima. Nije li to dobar putokaz da rešenje za bolju posećenost treba tražiti u beskompromisnom izboru kvalitetnih izvođača i autora čije prisustvo ne doživljavamo kao obavezno i stalno i koje posetioci festivala ipak nemaju prilike da gledaju i slušaju već godinama unazad?
Veliki je broj onih koji smatraju da je jedina prava koncepcija Mokranjčevih dana da oni budu velika internacionalna horska smotra, ali realno, smatrati to izvodljivim u skorijoj budućnosti – sasvim je nerealno! Zato ono što je ove godine ponudila selektor, muzikolog i muzički kritičar – Branka Radović, možemo posmatrati sa odobravanjem, kao model koji vredi i koji treba primenjivati. U okviru njega moguće je ostvariti dovoljan broj raznovrsnih, a opet suštinski i idejno povezanih sadržaja čije je ishodište (a to je najbitnije) u stvaralaštvu velikog Stevana Stojanovića Mokranjca.
[objavljeno: ]
