Izvor: Vesti-online.com, 14.Feb.2013, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odbrana i poslednji dani
U ono vreme, za kojim mnogi i danas žale, znalo se da su prvoborci zaštićena vrsta u titovom partizanskom društvu. Prvoborac je imao pravo da drži vakelu o pogubnim uticajima kontrarevolucije, silama mraka i nazadne inteligencije i što je najvažnije - nije morao da brine o goloj egzistenciji. Ovaj poslednji benefit doveo je do apsurda da se brojka naknadno probuđenih ratnika NOB-a svake godine uvećao, a da je iole odgovarala realnosti, Hitlerovi soldati bi značajno ranije podvijena repa >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << napustili okupirane južnoslovenske zemlje.
U svakom slučaju, prvoborački staž ostao je omiljena kategorija različitim revolucionarima. Malo, malo, pa neko uzvikne - "Dok sam ja '68. u džinsu svirao Bitlse, ti si slušao "Od izvora dva putića". Ili nešto novijeg datuma - "Dok sam ja udarao u šerpe i pištaljke ti nisi ni sanjao da ćeš pesmom braniti mostove". Ili, "Dok sam ja dobijao pendreke po leđima u Kolarčevoj, ti si na kontramitingu uzvikivao: "Slobo, mi te volimo""! Ili, "Dok smo mi 5. oktobra gutali suzavac, ti si slušao Milanovićeve vesti a da nijednom nisi opsovao..."
Kako su u međuvremenu revolucionari postali establišment, a njihove legitimne mete postadoše njihovi saveznici na svetom evropskom putu, to se granica između revolucionara i kontrarevolucionara u mnogim slučajevima potpuno izgubila. Više ne znate kome treba pripisati prvoborački staž. Svi su se u jednom momentu okušali u vlasti i svi su imali svojih pet minuta pravoverne ideologije. Imali su svoje revolucionare i kontrarevolucionare sledbenike i protivnike.
Ipak, i danas ima onih koji prvoborački staž potežu kao argument. Recimo, kada agilni Bojan Đurić iz LDP brani Natu Mesarović, on navodi da je ova sudinica imala hrabrosti da presudi ubicama Zorana Đinđića i da inicijativa za njeno razrešenje sa mesta predsednice Vrhovnog kasacionog suda koja se ovih dana nalazi pred poslanicima Narodne skupštine, zapravo predstavlja napad na osuđujuću presudu Legiji i ostatku bande?!
Da li je zaista trebalo hrabrosti pa u maju 2007. pročitati odluku sudskog veća da se prvooptuženi Milorad Ulemek Legija i neposredni izvršilac ubistva Zvezdan Jovanović osuđuju na maksimalnu robiju od 40 godina zatvora? Svima je bilo jasno da drugačija presuda nije ni mogla da osvane još od onog momenta nakon što je samo nekoliko sati posle ubistva premijera, Vladimir Popović Beba RTS dostavio slike glavnih osumnjičenih! Svi su takvu presudu očekivali, i vlast, i javnost i svet, a sumnja se da su, osim sudija, i neki drugi radili na njoj. (Setite se samo kako je Mesarović prilikom najave rekla:"...pročitaću presudu koju smo dobili" - da bi se odmah ispravila "koju smo doneli")
U vreme kada Demokratska stranka ima stranačkog lidera na čelu države, a upravo tih majskih dana, a nakon izbora, preuzima i veći broj ministarskih resora u takozvanoj drugoj Koštuničinoj vladi (između ostalog i Ministarstvo pravde), hrabrosti za osuđujuću presudu nije trebalo.
Ali čak i da se prihvati argument da sudija koja je osudila Đinđićeve ubice treba da ostane nedodirljiva i nesmenjiva kategorija, nema doslednosti u primeni tog nakaradnog principa "večnih zasluga". Jer da ima, onda bi, recimo, rukovodeći se njime, Koštunica takođe bio zaštićena vrsta, a on to svakako nije i upravo ga LDP najviše uzima na zub. Zašto Koštunica? Pa, zato što se sadašnji revolucionari ne bi dičili 5. oktobrom da taj "muljavi" Koštunica nije pobedio Miloševića na predsedničkim izborima septembra 2000. Analogno odbrani poslednjih dana Nate Mesarović, neki od petooktobarskih baštinika mogli bi deo zasluga da pripišu Koštunjavom.
Nastavak na Vesti-online.com...
