Izvor: Politika, 13.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od sovjetskih medija do medija oligarha
Nedavna ubedljiva pobeda partije "Jedinstvena Rusija" na izborima za državnu Dumu Rusije, kao i odluka aktuelnog šefa države Vladimira Putina da za svog naslednika promoviše prvog vicepremijera Dmitrija Medvedjeva, mogli bi kod posmatrača izvana da stvore utisak kako politički život u najvećoj zemlje na svetu teče nekim potpuno neuobičajenim tokovima. Da ne postoji žestoka bitka za vlast, sučeljavanje pojedinaca i partija, toliko karakteristični za zapadni oblik demokratije. Da stranački >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << život uglavnom miruje između izbornih ogledanja, da ne postoji onaj oblik političke borbe koji u sebi sadrži i takozvanu prljavu agitaciju, čiji su glavni protagonisti, na žalost i samo zahvaljujući funkciji koju imaju u društvu, upravo mediji, posebno elektronski. Naprotiv, političko odmeravanje svakodnevica je moderne Rusije. Izuzetno bogata ponuda štampe, kako dnevne tako i periodične, omogućuje, praktično svakoj političkoj opciji da dopre do cilja, tačnije, do birača. Rusku štampu karakteriše izuzetna analitičnost koja vuče korene još iz vremena sovjetskih glasila kao što su bili "Pravda", "Izvjestija", "Komsomoljskaja pravda" "Krasnaja zvezda"... Autorima u pomenutim listovima bilo je dozvoljeno da nadugo i naširoko pišu o čemu god žele, naravno, pod uslovom da je sve u skladu sa sistemom u kojem se tada živelo.
Ovako širok spisateljsko-novinarski front došao je do punog izražaja u vreme predsednika Mihaila Gorbačova, "perestrojke" i "glasnosti". Ali, raspad SSSR-a pomerio je stvari u potpuno drugom smeru. Pojavili su se medijski magnati poput Borisa Berezovskog, Vladimira Gusinskog i sličnih koji su uređivačku politiku medija – jednako i pisanih i elektronskih, podvrgli – vladavini novca. Berezovski je, zahvaljujući bliskosti sa tadašnjim predsednikom Borisom Jeljcinom i njegovom kćerkom Tatjanom Djačenko postao neprikosnoveni vladar glavne državne televizije ORT i više dnevnih listova poput uglednog "Komersanta", dok je Gusinski, takođe zahvaljujući političkim vezama stvorio sopstvenu imperiju pod nazivom "Medija-most" koja je obuhvatala najpopularniju privatnu tv stanicu NTV i dnevni list "Sevodnja".
U burnim godinama tranzicije i opšteg osiromašenja ruskog društva posedovanje novina i, posebno, televizije koja se širila neslućenom brzinom, postali su osnova moći oligarha. A svega nekoliko godina kasnije stvorena je i medijska pozornica za prave političke obračune. Ali ne više one zasnovane na ideološkim postulatima, nego na obračune u čijoj osnovi je bila neugasiva želja za vlašću i novcem.
Interesantno je da su obojica pomenutih oligarha kao ljudi bliski Kremlju podržavali i Jeljcina i njegovog naslednika Vladimira Putina. Upravo stoga njihova bitka protiv opozicionih partija pretvorila se u neprevaziđeni primer surovosti. Iz tih vremena, tačnije iz 1999. i 2000., ostalo je zabeleženo delovanje novinara Sergeja Dorenka koji je u svojim pokušajima da degradira pojedine opozicione lidere, posebno moskovskog gradonačelnika Jurija Luškova i bivšeg premijera i ministra inostranih poslova Jevgenija Primakova kao lidere partije "Otadžbina – Cela Rusija", koristio najcrnje metode podzemlja i podmetanja. Njegov nadimak – "tv ubica" – koji je stekao dotadašnjim novinarskim radom, pred parlamentarne izbore krajem 1999. dobio je puni smisao. Ukratko, Dorenko se u borbi protiv političkih neistomišljenika koristio najrazličitijim podmetanjima, skrivenim kamerama, izmišljenim pričama, pa čak i uslugama "dama sumnjivog morala".
Ali na tome se nije zaustavio. Kada je u avgustu 2000. u Barencovom moru potonula nuklearna podmornica "Kursk", Dorenko je ponovo pokazao da svaki događaj, posebno dramatičan, može da se tumači na način upotrebljiv, pre svega, u političke svrhe. Ovo je izgleda prelilo čašu i "tv ubica" je za svagda uklonjen sa svih televizijskih kanala u Rusiji.
Uostalom, kakvo je to vreme bilo pokazuje i primer Komunističke partije Ruske Federacije koja je, pred naredne izbore 2003., jednostavno odustala od bilo kakve kampanje putem malih ekrana i okrenula se direktnom kontaktu sa biračima.
Danas su stvari mnogo jasnije. Berezovski i Gusinski su odavno u izbeglištu a njihove televizije i dnevni listovi prešli su u ruke onih koji više poštuju norme novinskog zanata. To, naravno, ne znači da uticaja države ili drugih moćnika, posebno onih malobrojnih iz krugova oligarha, više nema. Ipak, pažljiviji čitalac dopreće do prave informacije o svemu. To svakako nije dovoljno za običan svet koji je uglavnom vezan za televizijske emisije i komentare, ali je daleko od vremena Sergeja Dorenka.
Najpopularnija politička emisija danas u Rusiji verovatno je "Na barijeri" koju na televiziji NTV vodi ugledni novinar Vladimir Solovjev. U emisiji se razgovara o najrazličitijim unutrašnjopolitičkim i spoljnopolitičkim temama, a gosti na neuobičajeno žustar način zastupaju najširu lepezu političkih mišljenja. Uostalom, od ljudi kakvi su, na primer, lider LDPR-a Vladimir Žirinovski, bivši predsednički kandidat Irina Hakamada, lider KPRF-a Genadij Zjuganov, lider desnog bloka Boris Njemcov ili Grigorij Javlinski, Sergej Baburin, Gajdar Džemajl, Andrej Isajev... upravo takva žustrina se i očekuje.
[objavljeno: ]
