Izvor: Politika, 03.Jan.2014, 13:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od pesme pala u nesvest
Dubok glas i snažna pesma ojkača su lički znak prepoznavanja. Pričalo se da je Raša Bubalo svojevremeno, kad zapeva gasio petrolejke
Banatsko Karađorđevo – Lovačko društvo osnovano je pre sela. Ličani su voleli puške i kerove, ali i motore, što je neke mnogo iznenadilo. Pored dara za glumu i pozorište, u selu se ispoljava i talenat za slikanje.
Još dok su meštani budućeg sela u ostacima grofovskih štala čekali da izgrade kuće, osnovali su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lovačko društvo. Oružja je bilo, a i divljači na pretek.
– Danas ima lovaca, a divljači je malo – žali se Predrag Maljković Pegi. On je već godinama jedan od glavnih aktera karađorđevačkih prela, specifičnih susreta u selu ličkih kolonista iz Prvog svetskog rata. Pegi je glumac u ovdašnjoj pozorišnoj družini, a pored uloga u ozbiljnim Šekspirovim komadima, on najslikovitije prepričava anegdote iz života jednog specifičnog naselja u kome od Božića do Svetog Save traju neobična sretanja.
– Kad su se naši preci, solunski dobrovoljci, posle silnih bitaka, doselili ovde da bi uživali na po pet hektara darivane zemlje, najpre su živeli svi zajedno u štalama i pomoćnim zgradama. Na jednom šporetu kuvalo se za deset porodica. Možda hrane nije bio u izobilju, ali smeha jeste. Još nisu bile izgrađene kuće, a muškarci su se organizovali i otišli u komšijsko selo Čestereg, gde su živeli Nemci, i kolektivno se učlanili u tamošnje lovačko udruženje. Tako su izbegli formalnosti i obezbedili se da nedostatak hrane nadoknade lovom – priča Pegi. On je po struci mašinski tehničar, radio je u zrenjaninskom „Šinvozu” i kada se naša privreda raspala odlučio je da se posveti zemljoradnji. Danas gaji krave, svinje, koze, obrađuje 45 hektara... Više je čitao kada je završio školu, a tada je počeo i da se oduševljava klasicima. Hiljade Banaćana gledalo je njegovo izvođenje govora Marka Aurelija nad Cezarovim odrom. – To je najbolji govor u istoriji čovečanstva – tvrdi karađorđevački glumac, a ratar.
Meštani su zadržali izvorni lički jezik, koji se generacijama čuva. Iako su se u gostima prilagođavali drugim sredinama, kod kuće su ga negovali. Tim arhaičnim rečnikom poznati slikar Ljubomir Kokotović napisao je knjigu „Gut baj Brodvej, elo Vrans”, koja priča o ličkoj emigraciji, i dao dragocen doprinos očuvanju jezika. Interesantno je da se on bolje sačuvao ovde nego u Lici, što se moglo primetiti kad su otud došle izbeglice. Najnoviji „dođoši” su, opet, na svoj način predstavljali stari kraj.
– Karađorđevački starci prepoznavali su ih na dvesta metara. Po tome gde su držali ruke i kako su naginjali telo znalo se da li su gorštaci iz više ili manje brdovitog kraja, u kome su na taj način održavali ravnotežu – priča Pegi.
Rečeni Kokotović, slikar koji je izlagao s Dalijem i Pikasom, vratio se iz svetskih metropola u Karađorđevo i mlade Ličane učio crtanju. Ovde nisu nikada bili svesni njegove veličine i verovatno bi bio mnogo cenjeniji da je ostao gore i u daljini. Zemljaci ga ipak vole. Jednom prilikom je đak Miloje na času likovnog nacrtao golu ženu. Učitelj Stanko se prenerazio i hitno đaka poslao po oca. Međutim, otac je bio srećan što sin nije napravo neku veću svinjariju.
– Ovaj moj nadmašiće Kokota – rekao je zadivljeno.
Dubok glas i snažna pesma ojkača su lički znak prepoznavanja. Pričalo se da je Raša Bubalo svojevremeno, kad zapeva gasio petrolejke. Jedna od snajki – Švabica, nekoliko puta je pala u nesvest dok se nije navikla na pesmu! Grlat je bio i Rašin sin Duka. On je vodio psa u lov kada su naišli na stado od oko sto ovaca. Čoban je zapomagao da ućutka kera jer će rasterati ovce. Kad se Duka proderao „marš”, to je uradio tako glasno da je rasterao stado, koje je, priča se, celo selo sakupljalo do duboko u noć.
Dinarci koji su naseljavali Karađorđevo doneli su i mnoge veštine. Negde uoči Drugog svetskog rata, neki Nemac Brihta iz Česterega dovezao se na velikom motociklu u Karađorđevo i ponudio ga zauvek onom ko ume da ga upali i poveze. Računao je da je to jedini primerak takve mašine u Banatu i da takvo nešto ovde nisu ni videli. Odmah se našao jedan od Bubala, upalio motor i odvezao se u kovitlacu prašine. Brihta, bogat čovek i vlasnik mlina, bio je spreman da ispuni obećanje. Priča se da je sa Srbima lepo živeo i da je 1940. u Karađorđevu kumovao kod krštenja četničke zastave. Kad je posle Drugog svetskog rata zaglavio u zatvoru, Karađorđevčani su mu nosili hranu i pomogli da se izbavi.
Đuro Đukić
objavljeno: 03.01.2014.
