Izvor: Politika, 22.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od mržnje do manipulacije
Sticajem okolnosti ovih dana se mnogo govori o govoru mržnje. Neretko je i sam taj govor protkan mržnjom, a racionalna debata o problemu koji nije nov, niti izuzetan, ostala je i ovog puta u senci konkretnog povoda.
Nijansiraniji pristup podrazumeva, pre svega, razlikovanje pravnog i sociopsihološkog određenja govora mržnje. Pravnički pristup, pojednostavljeno rečeno, pod govor mržnje podvodi ono što je zakonom definisano kao takvo. Konkretnije, govorom mržnje se smatra onaj govor koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << primaoce poruke podstiče na protivzakonitu aktivnost i kojim se krše određene zakonske odredbe. Mada usko, pravničko određenje ima tu prednost što precizno specifikuje vrstu govora koja se mora sankcionisati.
Sociološki i sociopsihološki pristup je obuhvatniji i upućuje na mnogo širi spektar problema i pitanja u vezi sa govorom mržnje. Najšire posmatrano, pod govor mržnje bi se mogao podvesti svaki javni govor koji za posledicu ima buđene negativnih emocija kod pojedinih kategorija stanovništva prema drugim kategorijama stanovništva ili pojedincima. Ti "drugi" su najčešće marginalne grupe, mada za samo određenje fenomena to nije najvažnije.
Govor mržnje je posledica frustracija, odnosno osujećenosti, osećanja stvarne ili fiktivne ugroženosti i nemoći da se toj ugroženosti adekvatno odupru, a njegova prikrivena funkcija je pokušaj očuvanja ugroženog identiteta time što kod njegovih protagonista stvara iluziju sopstvene nadmoći.
Ovakvo određenje, međutim, ne ističe dovoljno razliku između govora mržnje u javnom i privatnom govoru. Bezmalo svi ljudi u privatnoj komunikaciji, u zatvorenom krugu sebi bliskih, koriste neki vid govora mržnje – od sitnog ogovaranja do najstrašnijih kleveta, ali takva vrsta govora ima prvenstveno negativne posledice za one koji ga upražnjavaju. Tek u javnom obraćanju nastaje šteta koju govor mržnje ima za društvo u celini. Otuda nije čudno da se društva od govora mržnje štite zahtevom za "politički korektnim" govorom.
Da se politička korektnost ne bi doživela kao prisilna radnja, ona pretpostavlja određeni stepen refleksivnosti i empatije. Refleksivnost pretpostavlja da su javne ličnosti svesne odjeka koje njihove reči imaju u javnosti, a u izvesnoj meri podrazumeva i svest o neželjenim i nenameravanim posledicama tih reči. Empatija, s druge strane, podrazumeva određenu sposobnost da se uživimo u poziciju drugih, posebno onih na koje se naše reči odnose. Konačno, oba ova elementa zavise od stepena civilizovanosti na kome se nalaze pojedinci i društvo u celini. Civilizovanost, u tom kontekstu, znači sposobnost ovladavanja sopstvenim emocijama i sposobnost da se u javnom govoru one "stave u zagradu".
Upravo zbog toga što je tesno povezan s civilizovanošću, govor mržnje se neretko poistovećuje s prostaklukom. Međutim, dok je prostakluk, pre svega, posledica ličnih frustracija, govor mržnje je češće izraz kolektivnih nezadovoljstava. Drugim rečima, prostakluk, neretko prisutan na našoj političkoj sceni, ne implicira nužno govor mržnje, kao što se i govor mržnje može, istina s mukom, izraziti u formi koja ne podrazumeva prostakluk.
Činjenica da je govor mržnje usmeren prema svima koji se doživljavaju kao izvor pretnje za ostvarenje sopstvenih ciljeva i interesa – otkriva, osim emotivne, i njegovu instrumentalnu dimenziju.
U slučajevima kada je insturmentalna dimenzija izraženija od emotivne, pre se može govoriti o specifičnoj vrsti govora mržnje koju bismo mogli nazvati manipulativni govor. Reč je zapravo o situacijama kad iza govora mržnje ne stoji emotivni naboj pošiljaoca poruke već, manje-više, svesna namera da se manipuliše emocijama onih kojima je poruka upućena u cilju ostvarenja sopstvenih, najčešće političkih, interesa.
Manipulacija kao specifičan izvor moći široko se koristi u gotovo svim društvenim odnosima, počev od onih u svakodnevnim kontaktima između dvoje ljudi, pa do manipulacije čitavim javnim mnjenjem koju sprovode neodgovorni pretendenti na javne funkcije. Kao što biva da "opčinjena" šiparica, ili šiparac, uvek iznova "nasednu" na isti trik nemaštovitog zavodnika-zavodnice, nesposobni, usled emotivne uzbuđenosti, da uoče stvarno stanje stvari, tako biva i da čitavi narodi postaju žrtva istih ili sličnih manipulacija. Kratkotrajna emotivna dobit koju kasnije pojedinci i društva na različite načine dugo otplaćuju, karta je na koju manipulatori uvek iznova igraju s nepromenljivom verovatnoćom na uspeh.
Govor mržnje, dakle, jeste ozbiljan problem, ali njega je, baš kao i prostakluk, relativno lako prepoznati i prozreti. Mnogo ozbiljniji problem je manipulacija. Protiv nje nema pouzdanog leka koji ne izaziva ozbiljne kontraindikacije, pa ostaje samo nada da će manipulatori, pre, a ne kasnije, postati žrtve sopstvenih intriga.
Docent sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
[objavljeno: 22.09.2006.]
