Izvor: Politika, 13.Nov.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od kontejnera do katedrale
Tu sam se setio naše kulturne scene. Nigde nema para, čini se, osim u Nemačkoj
U Kelnu sam osvojio prvu nagradu na sajmu umetnosti svojim video-radom. Fotografi su slikali, a ja sam se čudno osećao. Video sam sebe kako gledam svet u kojem živim i ne sviđa mi se. Pri tome, moji radovi žele da svet preurede da bude onakav kakav je u mojoj glavi. Pošto je to sve doživljaj, ne mogu ga opisati tačno, ali pokušaću utiske da prenesem.
Moj rad je prikazan početkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << leta u okviru „Mikser festivala” u jednom kontejneru blizu Brankovog mosta. Mirisalo je na mokraću, ali obični ljudi, radnici, studenti, prijatelji dolazili su i mogli smo da razgovaramo ležerno u tom ambijentu. Nakon Edinburga, pre nekoliko nedelja taj kratki film je prikazan na festivalu „dokument ART” u Nemačkoj i Poljskoj. Iako je sve lepo organizovano, postalo mi je jasno da se ta nemačko-poljska saradnja odvija više zbog evropskih fondova i da se dosta energije i novca rasipa; npr. učesnici su dobijali isti promotivni materijal dva puta, ali nemačke i poljske verzije. Članica žirija, Britanka iranskog porekla, govorila mi je kako se lepo provela u Beogradu tokom „Kratkog metra”, na festivalu na kojem nema para za taj promotivni materijal.
U Berlinu sam napravio eksperiment i išao po galerijama i pričao s ljudima. Kada se pojavim u galeriji kao da je duh ušao. Tamo slabo ko zalazi i galerija postoji više kao mesto za žurku otvaranja izložbe ili hangar gde se rad može videti nego kao živ prostor u koji ljudi dolaze i razgovaraju bez obzira na obrazovanje i klasnu pripadnost. Naravno, atmosfera u velikoj meri zavisi od izloženog rada i umetnika, ali bilo mi je jasno da ta umetnost opstaje isključivo zbog postojanja buržoazije koja umetnost koristi kao kapital ili njome gradi status ili kupuje ekscentričnu, hrabru, erotičnu personu umetnika.
U Keln sam stigao sa šest sati zakašnjenja zbog nevremena i tada sam od putnika naučio da postoje vicevi o ažurnosti „Dojče Bana”. Prostor u kojem smo izlagali je ogromna hala sa puno galerija i radova, neposredno blizu mosta koji vodi do katedrale u centru. Svaki dan sam peške išao preko mosta koji je preplavljen katancima zaljubljenih. Većina radova na izložbi su potpuni kič. Opet sam se uverio da radovi postoje zbog novca jer se iza radova ne vidi nagon za preživljavanje u ovom svetu ludila, već samo zjapi praznina dosade materijalističkog života, kako Mišima definiše savremenost.
Situaciji sam prišao uz samoironični humor, pa sam se šalio da su pored svih Nemaca, Holanđana, Belgijanaca itd. mene odabrali kao jedinog pripadnika „trećeg sveta”. Suviše je bilo lažnog na toj ogromnoj izložbi. Za mene su katanci na mostu u Kelnu sa kič srcima i inicijalima zaljubljenih postali iskrenija umetnička instalacija.
Tu sam se setio naše kulturne scene. Nigde nema para, čini se, osim u Nemačkoj. Našoj kulturnoj sceni nedostaju ideje, organizacija, ali to su elementi koji ne zahtevaju nužno novac, on dolazi na red kada je potrebno realizovati ideju. U Evropi se i inače daje novac i za realizaciju puno besmislenih projekata u kulturi. Ideje nedostaju svuda u svetu, pa zašto bi društvo plaćalo umetnika za bezidejni rad? Moja poruka je optimistična; srpska scena može da stvori vrhunska dela svetskog značaja, uz pomoć društva, ali bez ogromnog novca, što je i Tasovac implicitno poručio.
Kada sam se vratio u hotel u holu sam sreo grupu pijanih Velšana koji su došli u Keln zbog neke svadbe. Kada su saznali da sam iz Srbije, kao navijači Mančestera počeli su da skandiraju Nemanji Vidiću i tako smo se upoznali. Tu nije bilo ničeg lažnog, usiljenog, sa zadnjim namerama. Tako se ulični muzičari direktno, tu na sceni ulice, obraćaju prolaznicima koji idu svojim poslom i zbog toga moraju biti još bolji, glasniji, istinitiji u svom nastupu. Lepa glava egipatske kraljice Nefertiti u Berlinu i nastup jednog uličnog umetnika na neki čudan kosmički način pripadaju jednoj istoj lepoti, jednom istom doživljaju života koji je univerzalan.
Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku
Igor Simić
objavljeno: 13.11.2013.
.jpg)
