Izvor: Politika, 01.Jun.2013, 11:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od „gašenja požara” do reformi
Neke od ključnih prepreka za realizaciju reformi nalaze se u izbornom sistemu Srbije
MMF je procenio da bi fiskalni deficit Srbije u 2013. godini, pod uslovom da se dosadašnje tendencije nastave, a vlada ništa na preduzme, iznosio oko osam odsto BDP, dok bi javni dug krajem godine dostigao 65 procenata BDP. Mada ocenjujem da bi deficit i u tom slučaju bio nešto manji (oko sedam odsto BDP) on bi i dalje bio najveći deficit u centralnoj i istočnoj Evropi i jedan od najvećih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u celoj Evropi. Stoga se postavlja pitanje da li bi privatni investitori, uprkos trenutnom obilju jeftinog kapitala na svetskom tržištu, bili spremni da finansiraju toliki deficit Srbije?
Kao odgovor na nepovoljne tendencije u javnim finansijama, MMF je preporučio da se u ovoj godini preduzmu mere za smanjenje fiskalnog deficita za dva odsto BDP, kao i da se usvoje reforme koje bi garantovale smanjenje deficita u narednim godinama. Predlog MMF-a sadrži povećanje niže stope PDV sa osam na 10 odsto, ukidanje raznih olakšica kod poreza na dobit, i mere na strani rashoda, kao što su zamrzavanje penzija i plata, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, reforma penzijskog sistema, smanjenje subvencija... Predlozi MMF-a, na prvi pogled, ne izgledaju naročito originalno, ali treba imati u vidu da mnogi problemi u ekonomiji nemaju veliki broj rešenja. „Kreativna” i „bezbolna” rešenja u najvećem broju slučajeva sadrže grube previde, a ponekad se jednostavno radi o nameri da se reforme izbegnu ili odlože.
Sigurno je da postoje alternative predloženim rešenjima (mada ih nema mnogo), ali svaka od njih treba da obezbedi uštede od dva odsto BDP u ovoj godini i nastavak smanjivanja fiskalnog deficita u narednim godinama, a da se pri tome ne ugrozi ekonomski rast, kao i da teret ušteda bude pravično raspoređen. Predlozi da se uštede ostvare ukidanjem nekih državnih agencija, efikasnijim javnim nabavkama, otpuštanjem nepotrebne birokratije su nesporni, ali su njihovi efekti za red veličina manji od neophodnih ušteda, pa stoga ne mogu da budu zamena za predloge MMF-a ili Fiskalnog saveta.
Predlozi MMF-a sadrže minimum mera koje Srbija treba da uradi da bi izbegla krizu javnog i spoljnog duga. Sadašnje povoljno stanje na međunarodnom finansijskom tržištu će se pre ili kasnije promeniti, a tada bi Srbija mogla da se suoči s problemima servisiranja dugova – kao što je bio slučaj s mnogim zemljama tokom osamdesetih godina prošlog veka, nakon završetka perioda jeftinih petrodolara. Osim mera koje je predložio MMF smatram da vlada i NBS, u kratkom roku, treba da preduzmu mere za poboljšanje likvidnosti kako bi se sprečio masovan finansijski krah preduzeća i banaka. Takođe, neophodno je da se vlada konačno okrene reformama javnog sektora i privrednog sistema, kojima bi se trajno postavili povoljni uslovi za rast zaposlenosti i privredne aktivnosti, umesto da se bavi kratkoročnim premošćavanjem problema i gašenjem ,,požara”.
Većina mera koje je predložio MMF sadržana je u studijama domaćih istraživača, dokumentima Fiskalnog saveta, a neke od njih i u strategijama ove i prethodnih vlada. Stoga je važno pitanje zbog čega se u Srbiji godinama ne sprovode reforme, čak i kada one nisu administrativno komplikovane i kada ne pogađaju ni kratkoročne interese većine građana.
Neke od ključnih prepreka za realizaciju reformi nalaze se u izbornom sistemu Srbije. Izborni sistem stvara vlade s velikim brojem stranaka, koje su uglavnom nesposobne da donesu krupne, međusobno konzistentne odluke, koje bi pri tome bile usmerene ka ostvarivanju dugoročnih interesa društva. Umesto toga, često se usvajaju odluke koje donose kratkoročnu političku korist članicama vlade, kao što je to bio slučaj sa fiskalnom decentralizacijom, uvođenjem raznih subvencija, realizacijom sumnjivih investicija. Još češći je slučaj da se nužne odluke uopšte ne donose jer jedna stranka može da blokira penzijsku reformu, druga poresku reformu, treća smanjenje subvencija, četvrta racionalizaciju mreže škola; blokada odlučivanja je uvek loša, ali su njeni efekti naročito pogubni u periodu krize. Promena izbornog sistema, koji bi omogućio formiranje vlade od jedne ili eventualno dve stranke, ne garantuje donošenje dobrih odluka, ali u vladama s velikim brojem stranaka skoro je izvesno da se takve odluke neće donositi. Sve dok politički sistem podstiče aktere da daju prednost kratkoročnim rezultatima, neka vrsta spoljnih ograničenja (MMF), kojima se ekonomska politika usmerava ka dugoročnim ciljevima, je dobrodošla.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, glavni urednik „Kvartalnog monitora”
Milojko Arsić
objavljeno: 01.06.2013.
