Izvor: Politika, 15.Jul.2011, 17:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od dadaizma do optimizma
Snežana Ristić i Radonja Leposavić, urednici na Radio Beogradu, osvojili su dve nagrade na ovogodišnjem Festivalu radijskog stvaralaštva „Pri Marulić” na Hvaru
„Optimizam” i „DaDa za ponavljače” dve su radijske emisije čiji su autori, inače urednici na Radio Beogradu, nagrađeni na ovogodišnjem Festivalu radijskog stvaralaštva „Pri Marulić” na Hvaru. „Optimizam” je dobio Gran pri u kategoriji kratke forme, a emisija „DaDa za ponavljače” nagradu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za treće mesto u dokumentarnoj kategoriji.
Festival ima tri kategorije: kratku formu, dramsku i dokumentarnu i svake godine postavlja starosnu granicu za teme. Ove godine je trebalo napraviti emisiju koja tematski nije vezana za nešto što je mlađe od 1921. godine.
Snežana Ristić i Radonja Leposavić učestvuju već peti put na ovom festivalu i već su 2007. godine dobili nagradu „Pri Marulić” u kategoriji dokumentarne radio-emisije. Ovaj put su se, međutim, vratili sa dve nagrade (jedini su na festivalu koji su dobili nagrade u dve kategorije), što im je, kažu, dalo vetar u leđa i što je i povod našeg razgovora o radio stvaralaštvu koje je, kao što tvrde i ovi autori, zapostavljeno kod nas ali ne i u svetu.
„Optimizam” je emisija kratke forme (traje šest minuta i pedeset devet sekundi) u kojoj Nebojša Ignjatović, profesor na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti, priča o novom instrumentu koji je sam napravio od štake u vreme kada je, posle operacije kuka, bio prinuđen da je nosi.
– Gledajući taj starinski oblik štake koji se u Srbiji nije menjao od Prvog svetskog rata, Ignjatović je zaključio da ona podseća na okvir za muzički instrument, dodao je žice i uz pomoć svojih prijatelja počeo da svira na tom novom instrumentu koji je nazvao štakolina, štakolončelo da bi se na kraju zaustavio na imenu štakalina – priča Radonja Leposavić. – Mi smo s njim snimili duži razgovor i izmontirali kratku formu „Optimizam”, u kojoj on i peva.
– To je i priča o Srbiji koja je na neki način u situaciji da su joj potrebne štake, jer se još na negativan način prihvata u svetu. Devedesete godine su ostavile traga na nama, sve je to smešteno u tih šest minuta – dodaje Snežana Ristić.
Kad je reč o dokumentarnoj formi „DaDa za ponavljače”, ona govori o dadaizmu. Ovo dvoje autora su pošli od 1916. kada je grupa mladih ljudi, zgrožena zverstvima rata, osnovala u Cirihu Kabare Volter. Bilo je to 5. februara i taj datum se uzima kao rođendan dadaizma, internacionalnog pokreta za novu umetnost. Dakle, u emisiji „DaDa za ponavljače” Branko Vučićević, filmski scenarista, prevodilac i pisac vrši neku vrstu kulturološke rekapitulacije: šta je dadaizam danas i kako će se eventualno obeležiti njegova stogodišnjica u svetu.
U emisiji su korišćeni i arhivski snimci i audio rekonstrukcije dadaističkih radova, te zvučni inserti iz dokumentarnih filmova, posebno iz filma „Splav meduze” reditelja Karpa Godine za koji je scenario napisao upravo Branko Vučićević.
– Smatramo, a verovatno bi se i Branko složio, da je svet ponovo krvav kao što je bio 1916, u vreme Prvog svetskog rata, kada su se mladi ljudi skloni umetnosti sklonili u Cirih, u Švajcarsku koja je bila neutralna, i tamo napravili Kabare Volter da bi tako iskazali protest i protiv rata i protiv kulture koja se zaglavila u Prvi svetski rat, a nisu znali da će doći na red i drugi i tako dalje – kaže Radonja Leposavić, dodajući da je zanimljivo da ta emisija traje 19 minuta i 16 sekundi, što zajedno daje godinu (1916) kada je Kabare Volter osnovan.
Snežana Ristić dodaje da u toj emisiji ima mnogo različitih jezika, puno dokumentarnog materijala sačuvanog iz nekih ranijih vremena koji su vezani za dadaizam, i da je sam odnos prema dadaizmu i kod nas mnogo važan.
– S druge strane, ono što se dešavalo na prostoru nekadašnje Jugoslavije u sferi dadaizma kao umetničkog projekta je vrlo relevantno i u svetskim okvirima tako da su se te dve stvari pomešale i napravljena je emisija zabavna za slušanje, koja ima nekoliko slojeva kroz koje se može čitati i priča o vremenu, i priča o socijalizmu, o pravljenju kulturne, društvene, političke matrice, o razočaranjima, nadama i o besmislu ovog života – dodaje ona. – U suštini je napravljena mešavina koja vas može i nasmejati, ali biće to i smeh kroz suze.
Snežana Ristić i Radonja Leposavić su autori i voditelji nedeljne emisije „Grad” na Drugom programu Radio Beograda, u kojoj praktično isprobavaju razne forme radijskog dokumentarnog materijala i radijskog jezika, a s druge strane, bave se onim što je kultura u najširem mogućem smislu. Autori su više od 500 dokumentarnih i radio-emisija za Radio Beograd 2, kao i dokumentarno-dramskih emisija.
Ristićeva je diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i urednik je za kulturu Radio Beograda 2, dok je Leposavić diplomirao na grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, urednik je u Radio Beogradu 2, a u koautorstvu sa Snežanom Ristić radi od 1993. godine.
Na pitanje da li je radijsko stvaralaštvo danas zapostavljeno, odgovaraju sa „da”, ali taj odgovor ograničavaju na našu sredinu, tvrdeći da nije tako u svetu.
– Da nema RTS-a i Radio Beograda koji na neki način svojom obavezom mora da ima to što se zove radijsko stvaralaštvo, kod nas bi ono bilo potpuno zapostavljeno i to je čini mi se velika šteta – kaže Snežana Ristić. – Mi idemo na svetske radijske festivale (posećujemo Pri Evropu, Pri Italiju) i vidimo da radio-stvaralaštvo u Evropi uopšte nije zapostavljeno. Nemci imaju po regijama vrlo jake radio-stanice, skandinavske zemlje imaju vrlo jaku radijsku produkciju, što govori o tome da radio koji može biti u krizi jer živimo u kulturi slike, tamo ipak ima svoje mesto. Takođe su Bi-Bi-Si i irski radio vrlo jake stanice, zanimljive dokumentarne i dramske emisije. Vodi se računa o zvučnoj slici, o radijskom jeziku.
Radonja Leposavić dodaje da se ove godine RTV Vojvodine prvi put pojavila na festivalu Pri Marulić i da je to značajno za autore iz Srbije, BiH i Hrvatske, jer se povećava broj emisija koje ljudi iz naše regije razumeju.
– Nije reč o tome da postoje lobiji, ali je potpuno normalno da su, recimo, skandinavske emisije popularne u određenom krugu, onih koji su iz tih zemalja. Tako bi i ovaj jugoistok Evrope mogao da dobije nešto od više učesnika iz ove regije, pošto razumemo jezik jedni drugih – dodaje on i oboje se slažu da je Hrvatski radio dobio sa festivalom Pri Marulić, ono što je beogradski pozorišni život dobio sa Bitefom.
Kad je reč o slušanosti, Prvi program je onaj koji mora na to da računa, dok je Drugi – program kulture i ima potpuno drugačije mesto, kaže Snežana Ristić.
– Program kulture se ne bori za slušanost i nema šanse da se izbori, niti želi. Nas sluša obrazovanija publika i tu dobijamo dobre povratne reakcije. Suština javnog servisa jeste potpuno realizovana kad je reč o Drugom programu, jer imamo obrazovni deo, kulturni program i dramski program, dakle, sve ono što čini kulturu koja je obavezna za ono što se zove javni servis. Na žalost, za to nikada nema dovoljno para, televizija je mnogo jača od nas, a mi smo jedina radio-stanica koja se time bavi. S druge strane, mi negujemo ljude koji su specijalizovani za određenu oblast, što je komparativna prednost, jer ono što se kod nas pravi i sluša, toga nema više nigde – zaključuje Snežana Ristić.
(Tekst je objavljen u "TV Reviji" )
Gordana Popović
objavljeno: 15.07.2011.
.jpg)
