Izvor: Politika, 08.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Milana do Jelene
Ni deset tepsija hleba dnevno koje umesi Violeta, ni nebrojeni metri drva za ogrev koje za prodaju spremi Radiša nisu prevelik napor za njihovih desetoro dece koju u oskudici, ali složno i sa ljubavlju, odgajaju
KRUŠEVAC – Dom Radiše i Violete Živković šćućurio se na kraju tridesetak kuća malog podjastrebačkog sela Slatina, tamo gde završava asfaltni put i počinju šumovite padine Velikog Jastrepca. dečija graja ispunjava živopisno i uredno dvorište sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tri trošne čatmare koje su svojevremeno podizali Radišini preci i začetak nove, zidane kuće koju će on ostaviti potomcima. potomaka, za sada desetoro – pet sinova i pet kćeri.
Najstariji Milan ima blizu 20, a najmlađa, Jelena, dve i po godine. Između njih Nenad, Miša, Dejan, Bojan, Slađa, Ivana, Marija i Sanja. Žive skromno i rastu u razumevanju i slozi, brinu jedni o drugima i pomažu – ocu da spremi drva za pijacu, a mami da zbrine domaćinstvo. Dva najstarija brata već uveliko "peku" zidarski zanat i, usput, polažu "maturski" na kući u koju će se, ako sve bude po planu, Živkovići useliti narednog leta.
– Nije teško kad se udruže vredne ruke, a radosti je mnogo – kaže Radiša, dok mu Jelena spava na ramenu.
Sve je to plod zdravog jastrebačkog vazduha i ljubavi na prvi pogled koja je pre šesnaest godina "planula", baš kao i drva koja joj je Radiša pred zimu dopremio, sa osmehom dodaje Violeta.
– Prvi put smo se videli kada mi je Radiša dovezao drva, drugi put je svratio da vidi treba li mi još štogod, treći put sam se već obrela u Slatini – priseća se ona. A u staroj dedinoj kući, na korak od planine, dočekala su je dva mališana od tri i četiri godine, Radišini sinovi iz prvog braka.
– Kada sam videla njihove okice pune nade, znala sam da nikada neću otići iz Slatine – priča ova energična Kruševljanka čiji radni dan počinje u pet i završava oko ponoći, jer treba umesiti i po deset tepsija hleba i skuvati dve velike šerpe variva za dvanaestoro živahnih ukućana, namiriti ovce, svinje i živinu, pomoći oko domaćih zadataka i spremiti odeću za šestoro đaka koji će sutradan već oko šest u susedno selo u školu.
Srećom, mašina za pranje rublja koju joj je prošle godine poklonio ovdašnji narodni poslanik Miodrag Đidić, dobro služi, a odnedavno u novoj kući koju zajedničkim snagama podižu otac i dva najstarija sina, imaju i kupatilo koje im je poklonila kruševačka firma "Plima M".
– Do tada sam rublje prala i po četiri sata dnevno, kuvala ga na šporetu u velikim loncima, a vodu zahvatala sa bunara. Pa opet, ništa mi nije teško. Zahvalna sam dobrim ljudima spremnim da nam pomognu, ali se trudimo da osnovno što nam treba stvorimo sami, poštenim radom – naglašava Violeta. Ne želi, kaže, da im bilo ko prebaci što rađaju toliko dece ako ne mogu da ih izdržavaju. – Rano sam ostala bez roditelja, odrasla sam sama, u siromaštvu i radeći od malih nogu. Valjda sam zato oduvek želela mnogo dece – dodaje. A dece će, kako se nadaju i ona i Radiša, biti još. mada oskudevaju u mnogo čemu, kada bi ponovo birali, kažu, ništa ne bi menjali za radost roditeljstva.
--------------------------------------------------------------------------
I tata i babica
U dvorištu Živkovića, negde u prikrajku, parkiran prastari fića. Stoji tu, kaže Radiša, za ne daj bože, ako nekom od ukućana zatreba lekar. To je retko i uglavnom se njime vozila Violeta u porodilište kada je bilo vreme za novog Živkovića. Ipak, kada je Jelena, pre nešto više od dve godine rešila da im se pridruži, nije bilo vremena za fiću, pa je tata morao da bude i babica. – Nismo se uplašili, ni ja ni žena. Porodio sam je kao pravi stručnjak – hvali se Radiša koji priznaje da mu se desi da pogreši ime dece, a ne uspeva da upamti ni sve dečje rođendane. Jelenin, međutim, nikad neće zaboraviti.
N. Budimović
[objavljeno: 08.12.2006.]
