Izvor: Politika, 01.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Kokoške do Modiljanija
Sudbina malih država zavisi od međunarodnog poretka. U interregnumu – još dok stari poredak umire, a novi se nije ustoličio – u njima pobeđuju lošiji momci. U Jugoslaviji su to bili zadrti nacionalisti i gorljivi secesionisti. Pobedile su, zapravo, dve grupe nacionalista: oni koji uzdižu naciju u stvaranju nacionalne države (hrvatski i srpski) i oni koji uzdižu državu u stvaranju nacije (bošnjački, crnogorski, makedonski i albanski sa Kosova i Metohije).
U vreme nastanka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nacija nacionalisti su bili tek malobrojna obrazovana elita. Zalagali su se za princip da se država, nacija i društvo stiču u jedno. Uslov za to je bio "stvaranje nacije". U Francuskoj je 1789. bilo samo 12-13 odsto podanika koji su ispravno govorili francuski. Trebalo je "od seljaka stvoriti Francuze". U Italijanskom kraljevstvu (1860) italijanskim se služilo tek dva odsto podanika. "Stvorili smo Italiju, a sada moramo stvoriti Italijane", priznao je Masimo d'Azeljo. Pukovnik J. K. Pilsudski, osloboditelj Poljske, ostaće upamćen po izreci: "Država je ta koja stvara naciju, a ne nacija državu".
Nešto slično se danas događa na zapadnoj strani Balkana. Iako je na Zapadu era država-nacija okončana, na Balkanu – "velikom mresištu etničke netrpeljivosti" – lokalni nacionalizam je ponovo postao prominentan (ugledan). Ne treba ga izjednačavati s trendom mirnog i nenasilnog oživljavanja lokalnih kulturnih identiteta, kakvih u doba globalizacije ima svuda po svetu.
Jugoslavija je oduvek bila podeljena – i uvek više administrativno-etnički nego nacionalističko-politički. Posle raspada, nacionalisti su "svoje uzeli natrag". Uzimanje je obavljano po principu "svoj-na-svome".(Hrvatska) i "svakom-svoje," (BiH, BJRM, CG i Kosovo). Problem su bile samo one administrativno-etničke granice koje presecaju nacionalističko-političke – a to nije mali problem.
Pred raspad, etnografske, jezičke, verske i druge socio-kulturne mape odražavale su šarolikost i preklapanje. Ličile su – kako je to primetio Ernest Gelner za mape prenacionalne Evrope – na Kokoškine slike. Na njima su razne tačke boja postavljene tako da se u bilo kom detalju ne može razaznati nikakva jasna shema – mada je slika kao celina zaista poseduje. Nakon raspada, ove mape sve više liče na Modiljanijeve slike. Ravne površine se odvajaju jedna od druge, s tim da se jasno vidi gde jedna počinje, a gde se druga završava, bez nejasnoća i preklapanja. Kao i u drugim sličnim slučajevima, do nacionalno homogenog prostora dolazi se ratovima, zločinima, ubijanjem, proterivanjem i asimilacijom.
Zapadni moćnici – za koje je nacionalizam tek jedan od mnogobrojnih načina na koji ljudi opisuju svoj identitet – strasno su kumovali nastanku takve slike. Bez njihovog "podgrejavanja", nacionalizam na zapadnoj strani Balkana nikad ne bi postao prominentan. Dok oni svoj nacionalizam koriste za podsticanje stranaca da se integrišu u njihovo društvo, nacionalisti "malih državica" rade suprotno: one sa kojima vekovima žive – proteruju. Uvereni su da je jednom stvorena nacija zauvek stvorena nacija. To ne znači da zemlja u kojoj neka grupa odbije da se integriše nema ozbiljan problem – kao kada se dobro organizovane islamske grupe opredeljuju za getoizaciju pre nego za integraciju. Ali, kako ne postoji "sveta brojka" (izražena u procentima) ispod koje se grupa doseljenika može "benigno tolerisati", a iznad koje postaje neprijatelj, na ovaj problem se gleda pre kao na problem individualnog identiteta. Hrvatski nacionalisti su otkrili "svetu brojku": tri posto Srba na hrvatskom prostoru.
I pored saznanja da je nacionalizam malih država opasna stvar, zapadni moćnici su zaigrali na kartu njegove prominentnosti. To ukazuje na sumrak zapadnog uma. Uostalom, da se neka država na Zapadu našla u sličnoj situaciji, Zapad ne bi nikad zaigrao na kartu svog nacionalizma.
Priznanje unutrašnjih granica Jugoslavije vodilo je stvaranju granica nacionalno homogenih država. Princip "svoj-na-svome" i "svakome-svoje" otkriva svu složenost ovih tvorevina. Zapadni moćnici su zatvorili oči pred činjenicom etničkog čišćenja u Hrvatskoj. Hrvatskoj je dopušteno da postane nacionalno homogena država. Vidno učešće Zapada u stvaranju takvih "državica" traje i dan-danas. Mihael Šmuk, nemački ambasador u Sarajevu, nedavno je izjavio: "Najvažniji cilj ustavne reforme trebalo bi da bude da od BiH stvorimo naciju". Francuska diplomatija sa zadovoljstvom predlaže da se "Kosovari sa Srbima iz Beograda" dogovore. Aktuelna vlast u Crnoj Gori čini sve da ona postane država Crnogoraca.
A kako nacionalnog identiteta nema bez nacionalnog jezika, svaka nacionalna državica izmišlja vlastitu jezičku tradiciju. Uskoro možemo očekivati da se virus izmišljanja jezičke tradicije prenese i na Albanci-Gege. Moguće je da i oni proglase kosovarski (ili dardanski) kao svoj lokalni naziv za albanski jezik.
Na sličan način se sprovodi i nova "verska inicijacija". Reisul-ulema dr Mustafa ef. Cerić islam proglašava autohtonom religijom BiH, ostavljajući tako pravoslavnim hrišćanima ili da pređu u islam ili da pristanu na novi Rum Millet. Crnogorci su uporni u dokazivanju da je "Crnogorska crkva" autohtona, a na "Kosovare" se apeluje da čuvaju i razvijaju svoj sufizam.
Devolucija evropskog društva na balkanske male države lakomislena je politika koja upozorava Zapad da "vesla unazad", i to upravo onda kada je izgledalo da Evropa silovito grabi napred.
sociolog, profesor na Pedagoškom fakultetu u Somboru
[objavljeno: ]
