Izvor: Blic, 13.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očaravajući fosil
Novembarska kiša je padala gore nego u pesmi grupe „Guns’n’Roses", ali mi umorna ptica mladosti naložila da odem u „Arenu". Takav je red kad u Beograd, posle 25 godina, ponovo svraća Džo Koker. Ne postoji glas toliko izgreban životom, niti slična količina poroka pobeđena dobrotom tog života.
Sobom sam u gužvu uneo uspomenu na septembar 1968, kada sam ga prvi put video. Odvojio se od šanka, ispeo na scenu londonskog kluba „Marquee" i sve nas odvalio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << verzijom pesme „Bitlsa" 'Uz malu pomoć mojih prijatelja’. Toliko da sam, neku nedelju kasnije u Doveru, propustio brod za Evropu čekajući smotanu ženu da raspakuje kutiju novih ploča u kojoj se nalazila singlica sa pesmom koja će momku iz engleske provincije otvoriti vrata besmrtnosti.
Od tada je Koker prešao duvanski put očaja, dugo balansirajući između ponora i zvezda: U londonskom klubu lokao je pivo, na sceni Vudstoka natezao burbon, prošli put u Beogradu pijuckao vino, sada je na vodi. Opominjući primer rok slave, fosil koji je, uprkos svemu, preživeo.
I evo ga ovde. Kao bivši bokserski šampion u pozajmljenom odelu za proslavu godišnjice mature u finom hotelu. Zbir neverovatnih uspomena sa glasom koji je prepoznatljivost rokenrola koliko i zvuk Kleptonove gitare, Bonemovog bubnja ili Lordovog hemonda. Otvorio je stari Džo svoju škrinju retkosti, pomazivši nas sjajom majstorstva i sentimentalnosti.
Bože, on peva, kao i uvek, neprenteciozno ali uzbuđujuće, napadajući ponekad svoje grlo zadacima koji su veliki i za mlađe pevače, mnogo mirnije i zdravije karijere. Polomljene zvuke razbijenih čaša i neprospavanih noći i dalje nesebično čupa iz pluća i duše. Kad sam grešan pomislio kako će sa nama da podeli bankrot svoga glasa, urlikuo je toliko - na onom mestu u onoj pesmi - da je rasterao poslednje lisće sa mog duda, uspevši time da uspostavi ravnotežu radosti između bivših hipika i MP3 generacije. Taj rahitični senior na sceni, pijanog hoda i pivskog stomaka, što rukama lomata kao da bira između gitare i klavira, ume i da skoči poput penzionera sa čekom neočekivane povišice.
Prekodozirani emotivci će posle ovacija njegovim i pesmama koje je načinio svojim ushićeno poći nazad u kišu i gorku jesen našeg nezadovoljstva svesni da sličnog matorca nema.
Neka kritika traži šta ne valja, ja odoh da mojim drugovima Davoru, Zoranu, Milanu i Preletu raportiram: „I dalje u ovoj igri ne prestaje potraga za ljubavlju i poštovanjem".
Blesavo, ali ovakvim koncertima život se dopunjuje - kao mobilni, kao akumulator.
