Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Avg.2020, 14:14
Obrazovanje: Dokle više eksperimenata – ulažimo u ljude
Potrebno je shvatiti da postoji samo jedan način da se oporavi obrazovni sistem – vratiti prosvetnog radnika na društveni pijedestal. Niko ne ulazi u prosvetu s ciljem da se obogati. Prosvetni radnici su mahom idealisti koji se bave plemenitim poslom, a nadasve, potrebno im je dozvoliti da ličnim angažovanjem sebi vrate dostojanstvo i ugled u društvu. Ne radi se to dekretom ministarstva niti tako što se dovedu stranci da naše prosvetne radnike nauče finskom sistemu kroz mnogobrojne skupe >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << preobuke.
Piše: Aleksandar Kavčić
Obrazovni sistem nikad ranije nije bio podvrgnut ovolikim eksperimentima. Čak ni u vreme neuspelog usmerenog obrazovanja iz 1980-ih nije bilo ovolike neodgovornosti. Obrazovni sistem je poslednje mesto u društvu na kojem treba eksperimentisati! Neuspeli eksperimenti se osete tek za nekoliko decenija, a tada će generacije đaka već biti izgubljene. A naši ministri prosvete nikako to da shvate već svoje fiks-ideje pokušavaju da sprovedu u praksu čeznući za medijskom pažnjom.
Možda je medijski pogodno slikati se pred novim tunelom, mostom ili budžetski subvencionisanom fabrikom “stranog investitora”, ali obrazovni sistem nikako nije mesto na kojem treba juriti “photo-op”.
U proteklih osam godina ove vlasti svedoci smo nekoliko eksperimenata u obrazovnom sistemu. Ali da ne ostanem dužan, ni prethodna vlast nije bila ništa bolja. Prvo smo uveli liberalizaciju tržišta udžbenika. Zašto?
PRIVATNI INTERESI: Evo slikovitog primera iz SAD-a, u njima tržište udžbenika nije liberalizovano. Doduše, fragmentirano je od države do države, pa u državi Teksas nema 10 firmi koje prave udžbenike već samo jedna. Država Teksas usvoji jedan komplet udžbenika i to koristi. Teksas ima 29 miliona stanovnika, više nego četiri puta više od Srbije, a samo jednog dostavljača udžbenika, koji su, uzgred, besplatni za svu decu. Dete koristi udžbenik, pa ga onda na kraju godine vrati školi.
Zatim smo uveli dualno obrazovanje, pa programiranje od petog razreda osnovne škole, pa digitalnu maturu... Nigde kraja. Evo, sada nam ministar Mladen Šarčević uvodi međunarodnu maturu, tzv. “International Baccalaureate (IB)” sistem, sa ocenama od jedan do sedam.
Hajde lepo da razotkrijemo šta se zapravo krije iza svakog ovog eksperimenta. Privatni, lični, partijski interes – punjenje privatnih džepova novcem građana i poreskih obveznika.
Javno preduzeće Zavod za udžbenike postoji već šest decenija i ima gotove udžbenike za sve razrede osnovne i srednje škole. Pošto je Zavod javno preduzeće, izradu tih udžbenika poreski obveznik je već platio. Te udžbenike samo treba štampati i ponuditi građanima po pristojnim cenama. Ali to nije cilj.
Cilj je liberalizovati tržište, te dovesti strane (mahom nemačke) izdavače koji će podmićivati direktore i nastavnike po školama da usvoje te “strane” udžbenike, koji su, uzgred, 50 odsto skuplji od Zavodovih jer moraju da pokriju korupcijski vrtlog i profit strancima. Dakle, treba zajašiti srpskog roditelja za nešto što je on već platio kroz decenije poreza, od kojeg je Zavod za udžbenike već napravio zavidnu zbirku. Možda je ideja uništiti Zavod, oterati ga u dugove, pa ga prodati budzašto, a onda sve naplatiti kroz nekretnine koje Zavod poseduje – stari dobri patentirani sistem srpske privatizacije.
A šta da kažemo za dualno obrazovanje? Uvaljuje nam se kao rešenje koje primenjuju Nemačka i Švajcarska, te su “zbog toga njihove privrede razvijene”. A činjenice? Prva činjenica je da postoje razvijene privrede i u zemljama koje nemaju dualno obrazovanje. Dakle, dualno obrazovanje nije korelisano s nivoom razvoja privrede. Sledeća činjenica je da po PISA rezultatima koji mere uspešnost obrazovnih sistema zemlje koje nemaju dualno obrazovanje prednjače.
Dakle, dualno obrazovanje nije korelisano ni sa uspešnošću obrazovnog sistema. Pa čemu onda to dualno obrazovanje? Prvo, Srbija nema razvijenu industrijsku privredu i nije joj potrebno dualno obrazovanje. Ali, umesto da obrazovni sistem ove zemlje svakom detetu pomogne da dostigne svoj obrazovni potencijal, deci se unapred određuju zanimanja, i to baš ona u oblastima u kojima strani investitori imaju fabrike u Srbiji. Nekome u ovoj zemlji odgovara da na račun poreskog obveznika obučava radnu snagu za strane investitore, koje, uzgred, mi iz budžeta već subvencionišemo. Dakle, svojim novcem obučavamo kadar za potrebe nemačke privrede! Pa gde je tu logika? Neka ti strani investitori jednom bar investiraju svoje pare (a ne naše) za neke svoje potrebe u ovoj zemlji.
KOMBINACIJE: I sad moja omiljena tema: programiranje kao predmet u osnovnoj školi, i to od petog razreda. Kao čovek koji je karijeru napravio u informatici, koji je programirao od svoje 14. godine i koji se ceo svoj život bavi obrazovanjem, odgovorno tvrdim da je ovo besmislica. Deca u tom uzrastu jedva da mogu da shvate matematičku logiku, pojam dokaza ili prostog algoritma (npr. sređivanje zagradnog računa s negativnim brojevima), a ovamo ih kaobajagi učimo programiranju, a za to ne postoji adekvatan kadar po školama. Pa to se ne radi ni u zemljama koje su izumele računare i programske jezike (Britanija i SAD).
Bojim se da je i ovo, kao i sve drugo u Srbiji nečija “kombinacija”: uvesti novi predmet, novi udžbenik, dodatni profit izdavačkim preduzećima… A onda na sva zvona objaviti kako zbog novog predmeta do škola u Srbiji treba dovesti optičke kablove, pa naći neku firmu blisku vlasti koja će se “žrtvovati” da tu javnu nabavku “odradi” (uz sasvim slučajno i lep profit). A potrebno je samo staviti po jedan-dva računara u učionicu, pa deci dati da naizmenično rade na njima – dok neko piše rukom, drugi na računaru, pa ukrug. I to se upravo tako radi u Americi, koja je izmislila programske jezike. Verujte, ima vremena... naučiće u srednjoj školi programiranje oni koji su za to zainteresovani. I ja sam tako.
Digitalna matura? Opet smicalica kojom se nekoj privatnoj firmi omogućava da to “odradi” uz fin profit. Srbija je sa svojih sedam miliona stanovnika manja od nekih gradova u svetu. Treba li nama zaista digitalna matura (koja uzgred, pokazalo se, nije ni praktična)? Ne. Dovoljno je raditi na papiru jednom godišnje. A kako sprečiti da testovi cure u javnost? Zatvorskim kaznama onima koji se usude. Takođe i kaznama za pripadnike bezbednosnih i nadležnih službi koji to dozvole ili im “promakne pažnji” (suspenzije, degradacije, skidanje činova, otkazi).
Međunarodna matura ili International Baccalaureate (IB)... zvuči “sexy”, zar ne? A šta je to, zapravo? To je sistem po kojem rade internacionalne škole za decu diplomata ili privrednih predstavnika kako bi ta deca mogla da se prebacuju iz jedne u drugu zemlje kada njihovi roditelji menjaju mesto službe. Verujte, srpsko obrazovanje neće napraviti nikakav pomak uvođenjem IB sistema. Na PISA testovima ne prolaze najbolje deca iz IB sistema već iz Kine, dok elitni univerziteti i dalje neometano stipendiraju đake beogradske Matematičke gimnazije iako ona ne šljivi IB.
JASNI CILJEVI: Pa ko to onda gura IB sistem u Srbiji i zašto? Dosadašnji ministar Šarčević je duboko u konfliktu interesa, ali njegov predlog se već primenjuje u nekim školama. Očekujete li zaista da vlasnik privatne škole radi u opštem interesu ili mu je pak interes da uruši državno obrazovanje kako bi na kraju svi morali kod njega po privatno?
Ministar Šarčević promoviše IB sistem jer po njemu radi njegova privatna škola “Ruđer Bošković”. A sada bi želeo da IB sistem usvoji i država, samo zato da bi nam Šarčević nametnuo svoj privatni sistem kao “elitno superioran”. I još kada bi država mogla da plati obuku IB kadra koji će sutradan privatne škole da pokupe za dž... Čekajte! Šta? Ocene od jedan do sedam? Ma šalite se... Je li moguće? Plaća li država to zaista već našim parama?
I dokle više ovakvi eksperimenti kojima je cilj samo privatni interes? Potrebno je shvatiti da postoji samo jedan način da se oporavi obrazovni sistem – vratiti prosvetnog radnika na društveni pijedestal. Niko ne ulazi u prosvetu s ciljem da se obogati. Prosvetni radnici su mahom idealisti koji se bave plemenitim poslom i za to im treba odati dužno poštovanje, i to ne isključivo platama. Shvataju oni sami da ne mogu biti plaćeni dvostruko više od lekara, ali mogu bar koliko i zdravstveni radnici. A nadasve, potrebno im je dozvoliti da ličnim angažovanjem sebi vrate dostojanstvo i ugled u društvu. Ne radi se to dekretom ministarstva niti tako što se dovedu stranci da naše prosvetne radnike nauče finskom sistemu kroz mnogobrojne skupe preobuke. Ne tako već dozvoliti im da budu kreativni.
Ako postavimo jasne ciljeve (koji se mogu poklapati s finskim modelom), npr., manje bubanja, manje predmeta, više projektne nastave, više nastave preko interneta... onda možemo osloboditi kreativni potencijal naših prosvetnih radnika da sami nađu rešenja, direktno u svojoj nastavi, a uspešne u tim poduhvatima finansijski nagraditi povećanjem plata. Tako se dižu i ugled, i plata, i kvalitet... i sve to bez skupih stranih konsultanata i bez dekreta ministarstva. Ako je srpska škola košarke mogla da inventivnim radom u jednoj ovako maloj zemlji dostigne svetsku prepoznatljivost, onda to može i srpska škola znanja. Ali je potrebno okaniti se državnih eksperimenata, te imati poverenja u naše nastavnike da kreativnim i kvalitetnim radom obrazuju našu decu, a time i sebi obezbede zaslužen ugled u društvu.
Ovaj projekat finansijski podržava Kraljevska norveška ambasada u Beogradu. Mišljenja izražena u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno mišljenje Kraljevske norveške ambasade, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njenih partnera.
.jpg)
