Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obračun sa samim sobom
Shvatio sam da užas rata koji je upravo protutnjao mojim životom moram pretvoriti u nešto podnošljivo, jedan neljudski trenutak preobraziti u nešto prihvatljivo. Kako? Tako što ću prolivenu krv pretvoriti u crvenu farbu, rane u specijalne efekte, metke u ćorke, razaranje u pirotehniku, zlodela u mizanscen, patnju u glumu, mržnju u sprdnju, strah u smeh
TURNEJA
Život? To ti je kao da uđeš na jedna vrata a izađeš na druga.
Jusuf Jusufović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 96 godina
Zašto se uopšte snimaju filmovi?
Pretpostavljam iz više razloga: zbog potrebe da se nešto saopšti, radi unutrašnjeg osećanja sveta njegovih autora, iz estetskih, socijalnih, političkih pobuda, da bi se stekla slava, unutrašnji mir, gomila novca, zbog sujete, prestiža, iz očajanja" Ko zna zbog čega sve ljudi počinju mukotrpni posao stvaranja filmskih dela. U stvari, mislim da za svaku autorsku ličnost postoje pojedinačna objašnjenja zašto rade baš to što rade. Možda bi zato bilo najpoštenije da svako od nas koji se bavimo ovim poslom govori u svoje ime.
Kada razmišljam zašto se već dosta dugo bavim snimanjem filmova moram ponovo konstatovati kako su moji motivi od slučaja do slučaja bili različiti. Da ne ulazim u detalje; bilo je tu svega i svačega, od snobizma do ludila. Nisu uvek posredi bili uzvišeni, poetski razlozi. Da budem iskren, najčešće se radilo o dijalogu ili, tačnije, obračunu sa samim sobom. Spolja sam nastojao da zadržim privid društvenog angažmana, ili zabave, ili stilističke igrarije ali se, u krajnjoj liniji, uvek sve svodilo na lični iskaz.
Ovih dana završavam najveći projekat u svojoj karijeri. Zove se „Turneja" i po žanru bi se mogao svrstati u komediju. (Da li, baš?") Scenario za ovaj film sam napisao još 1996, kao spontani odgovor ratnom užasu koji me je već pet godina mrvio. Sedeo sam u zamračenoj sobi i ispisao ga veoma brzo, možda za dvadesetak dana. Da li sam bio depresivan dok sam lupetao po tastaturi svog računara? Oh, da. Valjda su se zato, kao odgovor unutrašnjem mraku, na ekranu pojavljivale komične situacije u kojima su likovi šest blesavih glumaca izvaljivali jednu za drugom sve same gluposti. Bio sam na dnu i dozivao pomoć od računara ispred sebe, naprave tek nešto malo komplikovanije od obične pegle. I dobio sam je!
Nije, međutim, dolazilo u obzir da taj scenario ekranizujem. Sa tadašnjim režimom nisam bio u dobrim odnosima, a ni on sa mnom. Bilo je tu dramatičnih trenutaka o kojima ne bih ovom prilikom jer te stvari izlaze iz teme" Šta mi je, dakle, preostalo? Da scenario pretvorim u pozorišni komad i tekst odnesem u Atelje 212, kod moje prijateljice Ivane Dimić, dramaturga. Iako se sa mojim pogledima na srbovanje uopšte nije slagala, Cici je bila dovoljno plemenita da oseti dramske vrednosti „Turneje" i da ga odnese Nebojši Bradiću, tek postavljenom upravniku pozorišta. Predstava je imala prilično uspeha, dobila nagrade, punila salu i tako to"
Ali, filma i dalje nije bio. Desetak godina kasnije, pošto su se okolnosti bitno promenile, krenuo sam u poslednju bitku za nastanak filmske verzije „Turneje". Od samog početka sve je izgledalo prilično beznadno i ličilo na još jednu od utopija koje prekrivene prašinom čame u mom podrumu. Trebao mi je veliki, jaki motiv koji bi me držao uspravno u jedanaestoj godini borbe za taj film. I našao sam ga.
Shvatio sam da užas rata koji je upravo protutnjao mojim životom moram pretvoriti u nešto podnošljivo, jedan neljudski trenutak preobraziti u nešto prihvatljivo. Kako? Tako što ću prolivenu krv pretvoriti u crvenu farbu, rane u specijalne efekte, metke u ćorke, razaranje u pirotehniku, zlodela u mizanscen, patnju u glumu, mržnju u sprdnju, strah u smeh. Na taj način bih paklenu stvarnost zamenio fikcijom, a nepodnošljive uspomene u simbole.
U tom alhemijskom procesu komedija mi se činila jedinim sredstvom kojim bi se moja ratna trauma mogla prevesti u rang životnih problema sa kojima se mogu suočiti. Jer poznato je da se i jauk i smeh odnose na isto: na bol. U slepstik komediji, na primer, trenutak kada se debeli bogataš oklizne o bananu i tresne na svoju masnu zadnjicu najsmešniji je onima koji nemaju ni dinara u džepu. Da u zamračenoj dvorani nema očajne sirotinje ne bi bilo ni smeha.
Dok sam se borio za „Turneju" nosilo me uverenje da je cvileti i smejati se grohotom, zapravo, veoma slično izražavanje osećanja. Trebalo je samo naći načina da se jedno zameni drugim. Kada sam to raščistio u glavi, bilo je mnogo lakše ustajati posle svakog sudijinog odbrojavanja do osam i zauzimati ponovo gard"
Prijedor, 14.2.2008.
Goran Marković
[objavljeno: 23/02/2008]
.jpg)
