Izvor: Večernje novosti, 23.Maj.2015, 21:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Obnovljene kuće čeznu za Srbima

JOŠ kao deca voleli smo da sednemo ispred Crkve Svetog Spasa. Ispod nas pucao je pogled na Potkaljaju, a odatle na ceo Prizren. Pred nama je bio naš lepi grad. Pevali smo, kad je kakav svetac. Radovali se gostima. A sad... Sunčica Cvetković samo što ne zaplače. Pred njom je jedno prošlo vreme. Ono, u kome su prizrenski Srbi bili svoj na svome. Na svojim pragovima, u svojim domovima. A onda je 1999. došao prvi talas progona. Novi pogrom usledio je 2004. godine, kada je znamenito srpsko naselje >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Potkaljaja spaljeno. A u njemu i Crkva Svetog Spasa. - Više od 70 srpskih domaćinstava bilo je u Potkaljaji - govori Sunčica. - Do poslednjeg pogroma ostalo je jedva desetak ljudi. Tada su nas Albanci sve proterali. Progon je, znate i sami, bio strašan i ko je mogao i da pomisli da ćemo se vratiti?! A mi smo se, evo, vratili. Čovek se navikne na puno, i na malo i na - ništa. Ne nedostaje nam sloboda, problem je što Srba u Prizrenu nema više. Desetak porodica pristiglih na svoja vekovna ognjišta pre nešto više od pola godine obnavlja ovde život. Na starim temeljima, nikle su njihove nove kuće. Donatori iz britanske vlade uslovili su graditelje da stil u Potkaljaji, zaštićenoj ambijentalnoj celini, bude prepoznatljivo srpski. Kao kuće srpskih domaćina u Prizrenu krajem 18. veka. - Malo nas ima. Nadam se da će nas biti više - uz uzdah kaže Sunčica. - Srećni smo kad neko dođe. Obuzme nas toplina. Bez obzira da li je naš rod ili dalji komšija. Daje nam snagu da opstanemo ovde. Bili smo u Potkaljaji na Dan Svetog Spasa. Stihovi Alekse Šantića - "Prizrene stari, kapije otvori" - koji su zvonili u porti Crkve Svetog Spasa kao da su pozivali raseljene Srbe da se vrate u zavičaj. Crkvena slava ih je okupila. Došli su da se sretnu na Spasovdan, ali i da vide voljeni Prizren. * Spasa Andrejević - Zbog bolnih i teških događaja ne mogu da se vratim u ovaj grad, ali ne mogu ni da ga zaboravim - kaže Brankica Antić. Njen suprug je kidnapovan 1999. Sa troje male dece morala je da napusti Prizren. - Duša me tera da mu se vratim, ali strah pobedi - kaže ona. Od oko 10.000 Srba koliko je živelo do 1999. u Prizrenu, sada ih je 125. Među njima je i sedmoro mališana. Mala Milica Đorđević pohađa nastavu u konaku Crkve Svetog Đorđa, desetomesečni Pavle je sin sveštenika Pavla Đorića. Ostali mališani su u okolnim selima. Ali, u novosagrađenim kućama u Potkaljaji dece - nema. Nema ni mladih. Jer, posla za Srbe u Prizrenu - nema. * Crkva Svetog Spasa na vrhu Potkaljaja - Penzioneri mogu ovde da žive, ali mladi ljudi nemaju perspektivu. Nezaposlenost je ovde veća, nego u Srbiji - kaže Zlatko Spužić. - Do pre godinu dana u Prizrenu nisam imao ništa. Sada imam kuću. Ali, ne mogu sasvim da se vratim. Moja supruga je teško bolesna, pa moram da budem uz nju u Beogradu. Ljubiša Jeftić i Mosa Milosavljević su se sa suprugama vratili u Potkaljaju. Decu su ostavili u Kraljevu i Smederevu. - Učinili smo prvi korak i došli u neizvesnost - priča Ljubiša. - Jesmo dobili kuće i pokućstvo, ali to ovde malo znači. Znamo gde smo se vratili. Održava nas to što smo Prizrenci. Vraća nas u dane kad je ovde bilo dobro i lepo. Sećanja još stoje u našim dušama. U godinama smo kad nismo ni živi, ni mrtvi. Nismo ostvarili pravo na penziju, a nema posla za nas. Finansijski nismo obezbeđeni, ali pomažu nam deca. Prizrenci se rado sećaju srećnijih dana, kad su svi živeli zajedno i međusobno se uvažavali. Znao se čaršijski red. Sa komšijama druge nacionalnosti živeli su u slozi. Sa njima su delili radost i tugu. A onda je zapaljen plamen razdora. * Prizrenke pripremile gozbu za crkvenu slavu - Prizren je poseban grad. Prestonica cara Dušana. Grad sa dušom. Dosta se izmenio. Izgubio je mnogo starina, a i došli su neki novi ljudi. Sa starim komšijama Albancima nikada nismo imali problema. Ni tokom rata. Zli ljudi, koji su došli sa strane, zapalili su nam domove. Meštani iz Prizrena nas poštuju. Razgovaramo na srpskom kad se sretnemo. Ovo je multietnički grad. Nema ekscesa. Verujem da će Srbi opstati ovde. Ali, jedna nova srpska kuća u Potkaljaji već je prodata Albancu. Komšije ne žele da otkriju ko je to uradio, niti koliko je novca dobio. Vratio se u Kruševac. Morao je da plati lečenje. PROBLEMI ZAJEDNIČKI - POVRATNICIMA Srbima, razumem, nije lako,mnogo toga im još nedostaje, žale se, ali ni ostalim manjinama nije bolje - svi delimo problem nemaštine i nezaposlenosti - kaže Sabina Birdini Dana, zamenica gradonačelnika Prizrena zadužena za manjine. - Ipak, desetak porodica dobilo je krov nad glavom, a potrudićemo se da dobiju sve drugo što im nedostaje. Najvažnije je da je tolerancija u Prizrenu sve vidljivija, a kada ima suživota ima i nade da će biti još povratnika. - Ne možemo da zamerimo nikome ako je odlučio da proda imovinu. A, da li je pogrešio, pokazaće vreme - kaže Jeftić. Kada ih pitamo od čega žive, Srbi povratnici kažu da se snalaze. Jedini stalno zaposleni je Spasa Andrejević iz sela Novake. On je službenik u prizrenskoj opštini. - Pravog i ozbiljnog povratka još nema - priča Spasa. - Više ima obnovljenih srpskih kuća, nego povratnika. Ovde posla nema, pa ni sigurne egzistencije. Srbi se danas slobodno šetaju Prizrenom. Radmila Gadžić sa suprugom Tomislavom živi u obnovljenoj kući u Šadrvanu. - Družimo se sa nekadašnjim komšijama - kaže. - Nismo imali problema. Žao mi je što nema više Srba ovde. NI ALBANCI NISU ZADOVOLjNI Srbi koji sada žive u Prizrenu ističu da njihovi prijatelji Albanci uopšte nisu zadovoljni sa onim što su dobili. - Ma kakvi zadovoljni - kaže Jeftić. - Očekivali su nešto drugo. Nadali su se da će im sa neba padati po dve hiljade evra svakog meseca. Umesto toga, dobili su ekonomsku krizu. Cene su slične kao u Srbiji, plate - manje. Ne postoji zdravstveno osiguranje, a svi penzioneri dobijaju po 140 evra mesečno. Kad čuju kolike su penzije u Srbiji, žale što nismo zajedno. Neki Albanci su uspeli da dobiju naše penzije, a mnogi imaju i srpsko državljanstvo.

Nastavak na Večernje novosti...