Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 09.Avg.2012, 16:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Obnovljena gotovo polovina oštećenih objekata Hilandara

BEOGRAD -

Osam godina nakon požara koji je uništio veliki deo manastira Hilandar na Svetoj gori, skoro polovina oštećenih objekata je obnovljena, a manastir svake godine poseti oko 7.000 poklonika iz celoga sveta.

Direktor Zadužbine Svetog manastira Hilandara Milivoj Ranđić rekao je Tanjugu da će Veliki konak do kraja ove godine biti skoro gotov. Preostaje da se tokom tri meseca početkom naredne godine sprovedu još zanatski radovi.

Obnovu čekaju Dohija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Igumenarija i Beli konak

"Ako početkom 2013. završimo Veliki konak, mi ćemo u tom trenutku preći 50 posto izgorelih objekata, a do kraja iduće godine računam da i ulazni deo manastira bude gotov i time će biti završena rekonstrukcija između 55 i 60 posto objekata stradalih u požaru. Ostaju onda još tri objekta: Dohija i Igumenarija, koja je u tom delu gde je izbio požar, i Beli konak, koji je najteže oštećen", objasnio je Ranđić.

Hilandar, smešten u severnom delu Svete gore Atonske, kao jedan od 20 pravoslavnih manastira na ovom poluostrvu, ima najveći broj stranih posetilaca.

Jedini prima organizovane grupe koje mogu da ostanu samo jedan dan, dok se u slučaju poklonika monasi pridržavaju poznate srpske izreke "svakog gosta tri dana dosta". Naravno ko želi, može ostati i duže, ali ako se prihvati nekog posla u tom velikom domaćinstvu, čija je tradicija duga osam vekova.

Ljudi rado ostaju da pomažu monasima, a ponekad odluče i trajno da se nastane tu i obuku monašku odoru.

"Ne možete da ne zavolite tu lepotu, atmosferu koja vas dotakne, i ljudi imaju potrebu da se vraćaju, neki dolaze redovno, drugi odluče da ostanu. Pre nekoliko dana se upokojio najstariji monah na Svetoj gori (shimonah Jovan Hilandarac) koji je došao pre 30 godina. Čovek ostao udovac i došao je tu da pomaže kao baštovan, na kraju se zamonašio. Zanimljivo je da je njegov pomoćnik, koji je devedesetih godina otišao u Grčku, jer nije mogao nakon završene Likovne akademije da nađe posao u Srbiji, ostao takođe da radi u manastiru i danas je monah i gostoprimac", ispričao je Ranđić.

Osim Srba, dolaze vernici iz čitave Evrope, manje iz SAD i Australije, pojavi se po koji Azijat, a najmanje je poklonika iz Afrike.

U manastir su, prema Ranđićevim rečima, dolazili i pripadnici drugih veroispovesti i ponekad su tu nalazili svoj mir i preuzimali pravoslavnu veru.

"Dolaze ljudi sa različitim motivima, neki misle da je taj život romantičan, čudan. Ali nema tu ništa romantično, to nije prirodan, ali nije ni neprirodan život, već natprirodan", kaže Ranđić, dodavši da su strani poklonici mahom intelektualci, između 25 i 45 godina, mada ima i mlađih.

Iz Rusije i Ukrajine se mnogi javljaju zbog loze svetog Simeona, iznikle pre više vekova iz grobnog mesta ktitora Hilandara, jer se veruje da pomaže roditeljima koji ne mogu da imaju dece.

Među monasima uvek je bilo obrazovanih, ali i neukih, što nije bila prepreka na njihovom putu ka duhovnosti, pa čak i onih koji su bili u braku, pa su odlučili da se zamonaše. Trenutno u manastiru ima pedesetak monaha i iskušenika, ali i "150 usta za trpezom svakog dana" - poklonika, radnika...

Manastir ne prima maloletne iskušenike i svako ima najmanje tri godine da se uveri da li je takav život za njega, jer kako kaže Ranđić najteže ne pada odricanje od porodičnog života, već "poslušnost - odreći se sebe, svoje sujete".

Nedostaje elektrana

Problemi sa kojima se suočavaju monasi, osim posledica velikog požara, jesu i nepostojanje elektrane za snabdevanje strujom, te Zadužbina manastira Hilandar radi na projektu izgradnje solarne elektrane koja bi omogućila jeftinije snabdevanje strujom od trenutnih dizel agregata.

Među prioritetima je i izgradnja protivpožarnog sistema i sistema grejanja, a sve to deo je programa obnove manastira, u koji je posebno uključena rekonstrukcija izgorelih delova.

Ranđić očekuje da će uspeti da do kraja 2012. urade hidroizolaciju na protivpožarnom rezervoaru izgrađenom prošle godine, nakon čega sledi postavljanje cevi do manastira za šta za sada nemaju sredstava. Prema proceni grčkog Centra za zaštitu svetogorskog nasleđa, za protivpožarni rezervoar i hidransku mrežu potrebno je 350.000 evra.

"Ove godine ćemo učiniti nešto i na unapređenju energetskog sistema manastira, pošto na Svetoj gori nema električne energije. Manastiri se sami snalaze. Velika lavra u podnožju Atosa ima svoju malu hidrocentralu, jer ima neprekidne izvore vode, dok Hilandar nema takve mogućnosti. Mi planiramo dugoročno rešenje i taj projekat je pred usvajanje od strane grčkih nadležnih službi - fotonaponske (solarne) elektrane koje bi trebalo da zadovolje oko 100 kilovata", rekao je on.

Pre nekoliko godina kada je rađen taj projekat, procenjeno je da bi to koštalo nešto manje od milion evra.

Tokom ove godine biće izmešten dizel agregat i postavljeni visokonaponski kablovi. Obezbeđeno je oko kilometar kablova od manastira do buduće elektrane, a potrebno je još dva kilometra kablova u suprotnom pravcu, ka moru.

Problem sa zidovima

Tokom ove godine nastavljeni su radovi na objektu manastirske arsane (pristanište), s kraja 17. i početka 18. veka, koji je služio kao magacin, a pre dve godine počelo je njegovo adaptiranje za potrebe vinarije za čuvanje trogodišnje prerade grožđa.

U planu je i izgradnja centralne kotlarnice izvan manastira, koja bi obezbedila grejanje za ceo manastirski kompleks i okolne objekte za smeštaj poklonika i radnika. Time bi se uklonila i ložišta iz manastira.

"Što se tiče Dohije i Igumenarije, imamo ozbiljan problem koji se tiče jugozapadne strane, suštinski problem celokupne obnove, jer je to pravi uzrok požara. Ti zidovi se pomeraju i od sanacije tog problema zavisi mogućnost obnove ta dva objekta. Požar je nastao tako što je pomeranje tla napravilo pukotine između objekata, u zidovima i dimnjačkim kanalima. Verovatno je požar u dimnjaku, koji sam po sebi ne mora da izazove katastrofu, kroz jednu takvu pukotinu, dohvatio krovne grede", ispričao je Ranđić.

U saradnji sa Institutom "Jaroslav Černi" prošle godine je započeto merenje pomeranja tla, što će se nastaviti i naredne dve godine. Ostaje da se reši i da li će se graditi kopija Belog konaka, koji je potpuno uništen, ili će pokušati, u skladu sa arhitekturom manastira, da se podigne novi objekat – "pečat današnje generacije Hilandaru".

Osim nedovoljno sredstava koja su usled krize od 2009. smanjivana, radove usporava i neophodnost prilagođavanja životu u manastiru, poštovanje praznika i svakodnevnog ritma u toj kući, ali ono što je ključno, te se uprkos teškoj ekonomskoj situaciji nastavlja sa radovima, jeste upornost i doslednost monaha i Zadužbine da se obnova ne prekida bez obzira na sve.

Veliku finansijsku i pomoć u materijalu dobijaju od firmi, ali i građana, a predviđena cena celokupne obnove manastira uz digitalizaciju riznice Hilandara iznosi 22 miliona evra, od toga 17 miliona bi trebalo da košta rekonstrukcija izgorelih objekata.

Rađeni su i delovi koje nije zahvatio požar kao što su Pirg Svetog Save, najstariji deo manastira, koji je prokišnjavao i prozori stotinama godina stari na Sabornoj crkvi, ali se nađe vremena i za sporedne stvari poput kamenih stolova, koji su nekada stajali u trpezariji, pa su pomereni u podrum i oštećeni tokom požara. Prof. Mirko Kovačević i Slobodan Barišić posvete im se bar dvadesetak dana godišnje u pauzi između velikih građevinskih poduhvata.

U Hilanadaru se danas vrše i krštenja, a dosta je i venčanja na manastirskom metohu (imanju) Kakovu. "Venčavaju se obično stariji parovi, koji su dugi niz godina u braku, ali nisu crkveno venčani", objasnio je Ranđić.

Hilandar čuva i najbogatiju kolekciju originalnih starih rukopisa, ikona, fresaka, koja predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture, a ljude, prema rečima Ranđića, ne ostavlja ravnodušnim "napor da se to sačuva i da se smatra ne primljenim od predaka, nego pozajmljenim od potomaka".

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...