Izvor: Blic, 30.Okt.2009, 06:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obnova socijaldemokratije?
Slobodan Vučetić
U vreme ozbiljnih nastojanja da se sadašnji broj od preko 500 registrovanih političkih stranaka u Srbiji svede na nekoliko desetina, kao prilično iznenađenje delovalo je nedavno formiranje još jedne stranke s ozbiljnim političkim ambicijama. Reč je o Socijaldemokratskoj partiji Srbije (SDPS). Njen predsednik biće Rasim Ljajić. Ta okolnost je dvostruko zanimljiva, čak predstavlja kuriozitet. Prvo zato što je reč o aktuelnom ministru za rad i socijalnu politiku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Vladi Srbije i drugo, zato što je R. Ljajić osnivač i dojučerašnji predsednik Sandžačke demokratske partije (SDP). Da kuriozitet bude veći, on će i dalje, iako ne formalno faktički biti lider SDP, jedne od dve najjače stranke muslimanske nacionalne manjine.
Znatno interesantnije pitanje je koliko su realne šanse za uspeh nove stranke. Tim pre što je osniva lider SDP, koja je poznata kao lojalan koalicioni partner Demokratske stranke. A ona formalno slovi kao stranka levog centra ili socijaldemokratije i kao takva je članica Socijalističke internacionale. Takođe, ovo je još jedan u nizu (do sada propalih) pokušaja stvaranja jake socijaldemokratske stranke. Do toga je, verovatno, došlo zato što u prošloj deceniji u političkom prostoru između SPS i opozicionih konzervativnih, nacionalističkih i antikomunističkih stranaka, socijaldemokratski politički predznak nije bio poželjan. S druge strane, SPS, kao teško poražena naslednica SK na izborima u decembru 2000. sporo se oslobađala od hipoteke Miloševićeve ratne i autoritarne politike. Zbog toga, kao i zbog nepostojanja ozbiljne socijaldemokratske stranačke alternative, veliki broj njenih članova priključio se pobedničkim partijama - DSS-u i DS-u, a kasnije i radikalima, pre svega zbog njihove socijalne i nacionalne demagogije.
Za razliku od SRJ, odnosno Srbije, u većini zemalja bivšeg socijalističkog bloka, komunističke partije su se dosta brzo i uspešno transformisale u proevropske socijaldemokratske stranke i posle početnih poraza stekle jake političke pozicije i pobeđivale na sledećim izborima. U SRJ, odnosno Srbiji, vladajuća SPS u protekloj deceniji je blagonaklono gledala na ekstremne nacionalističke stranke, a istovremeno se energično suprotstavljala stvaranju jake socijaldemokratske partije, jer je u njoj videla realnu političku konkurenciju i opasnu alternativu. Tim pre što je politički i socijalni prostor za afirmaciju demokratske socijaldemokratske ideje tada bio, a i sada je, dosta širok. Ovo pre svega zbog razumljivog žaljenja većine građana za veoma razvijenom socijalnom funkcijom države i socijalnom pravdom iz vremena tzv. samoupravnog socijalizma. Drugim rečima, zbog naglog i drastičnog osiromašenja ogromne većine građana, uz istovremeno stvaranje, bukvalno preko noći, velikog broja bogataša, tzv. tajkuna, na osnovu monopolskih, špekulativnih i protivzakonitih uslova njihovog poslovanja.
U postoktobarskom periodu, tačnije posle 2001. iznenada je, iz pragmatičnih političkih razloga, došlo do programskog preusmeravanja Demokratske stranke, do tada ključne partije političkog centra, ka socijaldemokratiji. Doduše, tada, pa sve do izbora u januaru 2007. za tu političku opciju nije postojalo većinsko raspoloženje u članstvu i u biračkom telu DS. Zato se politika DS još uvek nalazi na prostoru između centra i levog centra, odnosno socijaldemokratije. Verovatno je i to jedan od bitnih razloga za formiranje Socijaldemokratske partije Srbije. Dodatna politička šansa SDPS je u preuzimanju dela biračkog tela Srpske napredne stranke, koja u političkoj propagandi dosta uspešno koristi, tačnije zloupotrebljava socijaldemokratske ideje i parole. Naravno, deo budućih članova ili glasača SDPS može se očekivati i iz redova razočaranih i siromašnih apstinenata, većinom tzv. tranzicionih gubitnika. Bilo bi logično da i postojeće, patuljaste socijaldemokratske partije, koje ne mogu da pređu izborni cenzus, kolektivno pristupe SDPS.
Za buduću SDPS od suštinskog značaja će biti da programski čisto i celovito izrazi svoj socijaldemokratski karakter. To, pre svega, znači da su radnici njena glavna socijalna baza i ciljna grupa. Tu su, takođe, slabije plaćeni službenici, nezaposleni i uopšte siromašniji slojevi društva. To, međutim, nikako ne isključuje srednju klasu koja po svom socijalnom položaju pripada „svetu rada", a ne kapitala. Socijaldemokratija, naravno, podrazumeva tržišnu privredu i dominantnu privatnu svojinu. Ali, ne u svetskim razmerama kompromitovani neoliberalni ekonomski sistem koji je bez odgovarajuće regulatorne funkcije i socijalne odgovornosti države. Zato u njemu bogati bivaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji, što se, nažalost, već 20 godina dešava i u Srbiji. Zato bi bitna socijalna odrednica politike SDPS trebalo da bude oštro progresivno oporezivanje visokih profita i plata, formiranje značajnih zaštitnih socijalnih fondova za nezaposlene, nesposobne za rad i najsiromašnije građane, po ugledu na program i politiku švedskih socijaldemokrata. Najzad, socijaldemokratska ideja podrazumeva njenu snažnu političko-socijalnu spregu sa sindikatima. Oni su danas, nažalost, stranački podeljeni, slabo organizovani, neborbeni i od kapitalističkih gazda zastrašeni od gubitka posla. Zato je borba za novu, aktivnu socijalno-političku ulogu ujedinjenih sindikata jedan od bitnih zadataka SDPS i svih stranaka levo od centra.
Ako projekat obnove autentične socijaldemokratije uspe-doći će do konstituisanja stabilnog političkog bloka programskih srodnih i demokratskih stranaka na prostoru od levog centra do moderne levice. Ali, ako ne uspe-nastaviće se loša praksa formiranja vladajuće većine od programski veoma različitih stranaka, i to na osnovu raznih kupovina, trgovina i ucena.
