Izvor: Vesti-online.com, 06.Apr.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Obilić ili Branković

Često se na srpskim prostorima dešavalo da pojedinci dospeju u žižu istorije. Još češće se dešavalo da ti pojedinci postanu, na žalost, njene žrtve, jer nas je istorija kinjila i mučila kao retko koji narod na šaru zemaljskom. Aleksandar Vučić, pre svega, kao najmoćniji čovek Srbije, sada je u prilici da donese istorijsku odluku. Šta god da odluči, njemu dobro biti neće, ali je valjda svestan koja je odluka bolja po narod i državu. Ta odluka je NE!

Milan Jovanović
>> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << />
Aleksandar Vučić je svojom voljom na mestu na kome jeste. Možda se i kaje što je tako, što nije u nekoj opozicionoj zavetrini odakle je lako popovati, a vruće krompire gurati drugima u ruke.

On više takvu mogućnost nema, sada je ili-ili, biti ili ne biti, popustiti i biti novi Branković, ili ostati čvrst i izložiti se gnevu nemilosrdnog Zapada, koji nam radi o glavi otkad je sveta i veka. I koji je, je l' te, u njega polagao tako velike nade.

Šuška se da puca tikva između njega i Tome, da Vučić, navodno želi da potpiše samoubilački papir kojim se sve daje za jedno veliko ništa, dok njegov bivši šef ne želi da postane kralj bez zemlje i da se kao takav upiše u istoriju.

Osim Dačića koji zapomaže da se Srbiji kao jedina mogućnost nudi kapitulacija, ostali gromoglasno ćute. Prvi potpredsednik Vučić ponajviše. Ćute i poslanici koji boga mole da im famozni Eštonkin papir ne dođe na sto kako ne bi morali da se izjašnjavaju između, kako to neki kažu - dva zla.

Nema dva zla, mada se Mlađa Dinkić, praktičan kakvim ga je bog dao, iz petnih žila upinje da nam dokaže kako ćemo pocrkati ko cirkuske buve na mrazu ne pristanemo li da se dobrovoljno odreknemo Kosova. Mlađu razumem, on sem para drugih bogova niti svetinja nema, ne bi me čudilo da sutra založi i rođenu Mirosinku, ali šta to bi sa dobrim i poštenim Palmom, bivšim Arkanovim pukovnikom i ljutom Srbendom?

I Palma, čovek, a ne biljka, bogoradi kako nam nema života ako ne potpišemo kapitulaciju i pred Tačija ne prostremo crveni tepih ka Mitrovici, Brnjaku i Jarinju.

 

Kukumavči i poziva na "razum".

Koga ovaj dvojac bez kormilara plaši, i za čiji račun? Ohrabruju li to Vučića da izađe pred kamere i skrušeno saopšti da smo, eto, dali srce, ali da je tako moralo. Da se bez srca može, ali bez hleba ne. I da je on svestan težine odluke, da će ga narod možda prokleti, ali da je to, avaj, sudbina istorijskih ličnosti u ovoj balkanskoj vukojebini.

Svakog dana, u očekivanju tog famoznog utorka u 16.00, poturaju nam lažne dileme - datum ili Kosovo. Krše prste i kolutaju očima, te čekić i nakovanj, te između zla i goreg, te u žrvnju...

Pravi državnik takve dileme nema, niti uopšte razmišlja o bilo čemu osim o NE. Jer, DA bi značilo ne samo novi egzodus srpskog življa, već i nepovratno priznavanje krvave države na srpskoj zemlji, konačno čupanje vekovnih korena i izdaju bez presedana u teškoj nacionalnoj istoriji.

Ko toga nije svestan, taj je zalutao u istorijski vrtlog. Ko u ovom trenutku ne shvata da postoji samo jedna odluka, taj će biti žigosan zanavek. Kome je preča ljubav Zapada i njegove pare na grani, od opstanka nacionalnog bića, tome je bolje da se nije ni rađao.

Bilo je i težih dana u Srba nego što su ovi, pa se nije pokleklo. Lomili su nam ruke i noge, ložili vatru na prsima, preživeli smo.

I sad ćemo.

Kažemo li DA - mrtvi smo.

Zato verujem da će Aleksandar Vučić reći NE. Drugo ne smem ni da zamislim. Nadam se - ni on.

Nastavak na Vesti-online.com...