Izvor: Politika, 09.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obični, normalni, zli
Ivan Štajnberger, Branislava Čolak, Nenad Milojković: "Kako otkriti zlo u sebi i drugima", "Plato", Beograd, 2006.
Odgovor na pitanje markentiški sažeto i istaknuto u podnaslovu "Čovek – dobar ili zao", uz stilski prepoznatljive ilustracije Boba Živkovića, ne može se razumeti u formi disjunkcije ili-ili..
Međutim, to je prema autorima nužna racionalizacija problema, pogotovo danas, kada se i posle nacističkih i staljinističkih progona i pogroma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tzv. kolektivnog zla (ideološkog ili nacionalnog, svejedno), suočavamo sa njegovom ekspanzijom upravo u vremenu tzv. globalizacije i sveopšte borbe za ljudska prava. To znači da se pojam zla uvek i nanovo konkretizuje u obliku pretpostavljenog neprijatelja, koji kako kaže Bodrijar, ugrožava nekakvo apsolutno carstvo dobra, najčešće oličeno u političko-manipulativnoj upotrebi reči "zločinački", "kriminalni", "teroristički". Upravo na primerima analiza govora Džordža Buša, Tonija Blera, Kolina Pauela i drugih "milosrdnih anđela", autori pokazuju kako pojam zla dobija konkretnu relacionu i manipulativnu vrednost sa stanovišta "gospodara sveta". Bilo da je reč o pojedinim osobama, grupama ili narodima, na tako uopšteno zlo mora se odgovoriti takođe zlom, odnosno nasiljem, i dakako još žešćim zločinima koji taj cilj opravdavaju. A pravi razlozi zla – dosetimo se samo – želja za omnipotencijom ili ogromnom voljom za moći – dobijaju time etički pozitivnu konotaciju.
Autori ove zanimljive i preko potrebne naučno-popularne studije ne bave se onim patološkim slučajevima ljudskog zla koji čine ogromnu manjinu u odnosu na tzv. obične, normalne ljude. Agresivnost, kao urođena osobina gotovo svih živih bića ima različito poreklo, modifikacije, aspekte delovanja, podsticaje za razbuktavanje, kao i različite, katkada i tragične posledice po sebe i okruženje. Uz to, čovek može imati ili razviti nagon i želju za destrukcijom, mučenjem, uništenjem, pa čak – za razliku od životinje koja nema svest o smrti i konačnosti – kako poručuje Nenad Milojković – i uživanje u tome. Ovakav tip ponašanja kod psihički uravnoteženih ljudi, osobito uslove pod kojima postaju zli i mučitelji, prof. dr Štajnberger i Čolakova u prvom delu knjige ilustruju karakterističnim, poznatim psihološkim, biheviorističkim eksperimentima koje su sprovodili pojedini naučnici (recimo Stenli Milgram ili Filip Zimbard). Time je dokazano da je za podsticanje agresivnosti, samim tim i nanošenje zla drugima pogoduju određene pretpostavke kao što su: obezličenost neprijatelja, konformizam, mentalna kontrola (tehnika indoktrinacije), anonimnost i podela posla. Uz određenu autoritarnu društvenu klimu ili vlast, nesumnjivo se podstiče regresija ljudske ličnosti, gubitak individualnosti i empatije prema drugom, podstičući s jedne strane poslušnost, a s druge – neobuzdane izlive maligne agresivnosti (From).
Kakva može biti prevencija mržnje u svetu u kojem zlo više nije ni posledica otuđenja, kako se mislilo u romantizmu, već najčešće rezultat sofisticiranih medijsko-manipulativnih metoda koji u nama guše svaki etički imperativ? Da li je altruizam samo mit o dobrom čoveku (kako saznajemo iz poznatog slučaja brutalnog prebijanja i ubistva Kiti Đenoveze ispred jedne zgrade u Njujorku), ili je on samo maska za našu sebičnost, neosetljivost za patnju drugih, potreba da se za sebe izvuče neka korist? Autori upravo insistiraju na demistifikaciji i razaranju predrasuda i stereotipa kojima su obavijeni kako pojmovi dobra, tako i zla. U toj igri, simboličkoj razmeni ova dva principa koje je Žan Bodrijar video kao međusobni podsticaj i provokaciju, a ne izolovane totalitete, čovek mora da svojim frustracijama (subjektivnim i objektivnim) prida značenje koje ga neće odvesti na put okrutnosti, već ga naterati da upozna mehanizme aktiviranja našeg "životinjskog" fitilja, kao i način razrešavanja takvih konflikata. Zbog toga se na kraju knjige, posle različitih iskaza poznatih javnih ličnosti o prirodi zla nalazi i specifičan test za proveru "količine" naše agresivnosti, za oba pola.
Ipak, u kakvoj su vezi – pogotovo u modernoj umetnosti zločin i kazna, prestup i kajanje, nagon za kršenjem Deset Božjih zapovesti i želja za njihovim poštovanjem? Jer zašto smo na kraju, uprkos napredovanju ka dobru nagrađeni smrću? Možda baš zato da se ne bismo kao pojedinci u potpunosti sreli sa svojom savešću, delatnim činom promene sebe i sveta na bolje, za koji smo kako tvrdi Laš Fr. H. Svensen, ipak pojedinačno odgovorni. Uprkos svojoj ljudskoj nesavršenosti.
Bojana Stojanović Pantović
[objavljeno: 09.06.2007.]
