Izvor: Politika, 14.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obeležene novčanice
Jedan sudski veštak i jedan ginekolog uhapšeni su u petak u Beogradu zbog sumnje da su primili mito. Obojica su zatečeni na delu – u trenutku kada su uzimali novac. Novčanice su bile obeležene i fotokopirane.
Policiju svakako treba pohvaliti što je uspešno obavila ove dve akcije i obezbedila krunske dokaze za tužilaštvo i sud – originale i fotokopije obeleženih novčanica. Važno je, međutim, naglasiti da najveća zasluga za otkrivanje ova dva slučaja pripada građanima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji su policiji prijavili da im je tražen mito. Momak od koga je lekar u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici tražio 200 evra da bi obavio prekid trudnoće njegovoj devojci, iako je to bilo u vreme njegovog dežurstva i u opisu njegovog posla, rekao je da će doneti novac, a zatim je otišao u policiju. Inspektori su mu dali novčanice koje su prethodno obeležili i fotokopirali. Momak je otišao u kafić na sastanak sa ginekologom, a policajci su fotografisali primopredaju, prišli osumnjičenom, saopštili mu zakonska prava i uhapsili ga.
Po istom scenariju uhapšen je i sudski veštak građevinske struke koji je, kako se sumnja, tražio 48.500 dinara da bi veštačio u korist tužene stranke u sporu.
Policija i tužilaštvo bi ovako mogli da otkriju i dokažu mnoge pojedinačne slučajeve korupcije. Potrebno je samo da građani prijave kada neko od njih traži mito. To nije hrabrost već zakonska obaveza. Ogrešiće se o Krivični zakonik i ako daju i ako ne daju zahtevani novac. Neprijavljivanje krivičnog dela i davanje mita su krivična dela. Ako na vreme prijavi da je dao mito na zahtev nekog službenog lica, građanin će biti oslobođen od kazne.
Satiranju korupcije mnogo više bi doprinelo češće otkrivanje ovakvih slučajeva nego visoke zatvorske kazne u sporadičnim sudskim procesima.
Primanje i davanje mita u Srbiji je začarani krug iz koga je teško izaći bez lisica na rukama. Dovoljna je samo jedna novčanica da se u ovo vrzino kolo uđe. Izlazi se tek "pomoću" onih koji nisu hteli da uđu i "uz asistenciju policije". Malo je onih koji će sami izaći. Što su duže u kolu i što je kolo duže, to im se više igra.
Teško je u Srbiji biti otporan na mito. Oni koji uporno odbijaju poklone obično važe za "budale" i "naivčine". "Pametnice" u sudovima kasnije se pozivaju na imunitet – od hapšenja i krivičnog gonjenja, a lekari pred sudom ističu titule i reputaciju.
Davaoci mita nekada bivaju osuđeni a nekada ne. Njihova sudbina je u rukama javnih tužilaca koji često protiv njih ne podižu optužnicu već ih predlažu kao svedoke. Ako ih i optuže, sud im izriče blagu kaznu. Jer, da njih nije bilo ne bi se moglo krivično delo dokazati, ponekad ni otkriti. Ali, da njih nije bilo – ne bi bilo ni krivičnog dela. Tako dolazimo do starog filozofskog pitanja – da li je starija kokoška ili je starije jaje? Da li su za utemeljenje korupcije u Srbiji odgovorni oni koji nude ili oni koji primaju, oni koji zahtevaju ili oni koji pristaju da daju? Ko je ovde žrtva a ko kriminalac? Zakon kaže da su i jedni i drugi kriminalci. Odvojeno su propisana dva krivična dela – primanje mita i davanje mita. Jedno bez drugog ne može da postoji. Žrtvama se mogu smatrati samo oni koji policiji prijave slučaj pre nego što su se u njega upleli.
Aleksandra Petrović
[objavljeno: 14/08/2006]
