Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Maj.2015, 15:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Obeležen 100. rođendan akademika Branka Ćopića

Srpska akademija nauka i umetnosti danas je u svojoj svečanoj sali obeležila stoti rođendan akademika, pisca i pesnika Branka Ćopića (1915-1984).

Predsedavajući ovog skupa, Ćopićev zemljak akademik Svetozar Koljević, "prozvao" je predsednika SANU Prof.dr Vladu Kostića da svojom besedom otvori omaž jednom od velikana srpske književnosti.

Akademik Kostić je na veoma topao način govorio o Ćopiću ne kao književni istoričar i kritičar već kao roditelj koji >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je ovom prilikom evocirao uspomene kako je odgajao svog starijeg sina.

"Moj sin je bio u početnim razredima osnovne škole i pred spavanje je od brutalnih roditelja bio primoravan da čita svoje prve knjige, a jedna od njih je definitivno bila ''Magareće godine'' ili ''Orlovi rano lete'', ne držite me za reč", počeo je svoju priču predsednik SANU i dodao da mu je u živom pamćenju ostalo da se "iz sinovljeve sobe naizmenično moglo čuti zacenjivanje od smeha, zdravog, veselog smeha, i nešto ređe prigušeno ridanje".

Kostić je kazao da je zapamtio uverljivu tugu u očima svog deteta kada bi pokušavao da ga ubedi da je to ipak samo knjiga.

"Bilo nam je jasno da smo dete predali u ruke mađioničaru koji je preklapao i prožimao reči i emocije, izazivajući sve valere osećanja od radosti do tuge, koje mi njegovi roditelji ni pre ni kasnije uprkos višečasovnih solilokvija u procesu koji smo nazivali vaspitavanje nikada nismo uspeli da izazovemo", konstatovao je Kostić.

Predsednik SANU, po profesiji lekar, ocenio je da se "Ćopić sa neizrecivom lakoćom igrao između polova epske rezolutnosti i lirske zbunjenosti i u tom poigravanju držao se etičkih aksioma poput ovoga: nema u čovjeku ni Vlaha ni Turčina, postoji samo golema ljudska bijeda i nevolja, jednako i vlaška i turska".

Koljević je zatim dao reč akademiku, pesniku Matiji Bećkoviću koji je podsetio da se SANU nekad poklonio Ćopiću pre nego što je postao njen član jer ga je nagradila za zbirku pripovedaka kad je imao 25 godina i bio student filozofije. Chopić je, dodao je, Bećković do Drugog svetskog rata objavio tri knjige pripovedaka a u "Politici" štampao 125 kratkih priča, od čega je kako sam kaže i živeo.

Konstatujući da je Bosanska krajina posle Kočića ostala bez svog pisca, a u Chopiću je Kočić dobio naslednika koga kako je uočeno ne bi imao razloga da se postidi.

Dok je Kočić zagrmeo "Splanine i ispod planine" dotle je Ćopić "Pod Grmečom" započeo svoju zlatnu bajku o ljudima.

"U rat je otišao kao pripovedač na glasu a iz rata izašao kao školski pisac i školski primer pisca, koji je sav svoj kolosalni književni dar priložio borbi za pravdu i slobodu i stekao toliku popularnost, da se činilo kako je svojim stihovima više doprineo pobedničkoj vojsci, nego sve njene divizije", kazao je Bećković.

Prema njegovim rečima "Ćopić je važio za seoskog pripovedača pa i seljaka, a nije bio ni jedno ni drugo a šta je bio, tajna je u njemu duboko zakopana, da je možda ni sam nikad nije otkrio".

Iznoseći mišljenje da je Ćopić sebe doživljavao kao stranca na svetu, i da je sam sebi ličio na boga Janusa sa dva lica: jedno se smeje a drugo plače, koji se u svakom slučaju prerušavao u nekog drugog, svestan da onakav kakav je bio ne može opstati na svetu, a nije opstao onakav u kakvog se prerušavao.

Bećković je prepoznao da je Ćopić pre svog samoubistva predosećao da se spremaju neka strašna teška vremena a tim njegovim strahovima je pripisao moto koji je stavio na knjigu "Osma ofanziva": "Hoće li sloboda umeti da peva/kao što što su sužnji pevali o njoj".

Njegovi književni junaci, kazao je Bećković su ga nadživeli i posle njega postradali, rasejali se i poskitali, a pisac je umakao ali su stigli da mu ekrazitom raznesu bronzanu glavu.

"Svak se brani svojim oružjem a još nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmejane zore i tužne sutone. Umetnost je još uvek jedino preostalo nepobedivo oružje kojim se odbranio i Branko Ćopić", zaključio je svoju befsedu akademik Bećković.

Akademik Svetozar Koljević je svoj esej u čast Ćopića nazvao "Ćopićev rekvijem patrijarhalnoj kulturi" u kome je objasnio da se takve ocene daju u novije vreme a suština joj je: kult prirode, dobronamerna neposrednost i porodična privrženost kojoj je Ćopić dodao i ozarenja dečjeg sveta.

Prema rečima Koljevića, Ćopićevi bajkoviti patrijarhalni pejzaži progovaraju i u drugačijim jezicima u kojima se metafobički povampiruju i u naše vreme pokazujuci do koje mere je ta patrijalhalnost i danas aktuelna.

"Da li je čudno ili neizbežno što se Ćopićev oproštaj sa ideologijom, koja je obeležila njegov život kao zanos, kao stvaralački podsticaj, kao pretnja, osujećenje i razočarenje, često čita kao humoristička proza", zapitao se Koljević i dodao da je Ćopić i sam primetio da humorom lječi i svoje i tuđe rane, spasava čovjeka i tuguje nad njim, i zaključio da je zato Ćopić u oproštajnom pismu zapisao"zbogom ljepi i strašni živote".

Odlomke iz Ćopićeve "Bašte sljezove boje" i neke od najlepših pesama poput "Mala moja iz Bosanske krupe" ili "Na cesti Petrovačkoj", govorio je dramski umetnik Vojislav Brajević, a zatim je prikazan dokumentarni film iz 1973.u kome je Ćopić evocirao sa puno šala i smeha sećanja na prve školske dane.

Nastavak na NoviMagazin.rs...