Izvor: Blic, 25.Nov.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obećanja i realnost
U sociologiji izbora važi poodavno izrečena maksima Gaetana Moske da izbore, po pravilu, dobijaju oni koji troše više i obećavaju (naj)ubedljivije.
Narod biva opijen i zaveden obećanjima slatkorečivih demagoga, a kada se probudi i otrezni, vreme je već protraćeno na nepotrebne eksperimente. Zapravo, u ovoj igri najčešće nijedna strana nije naivna. I sami građani zarad trenutnih benefita pristaju na ovaj sistem uzajamnog varanja. Pogotovo, ako ona traži >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << trenutna odricanja. Siromašne, postkomunističke države u raljama globalizacije i tranzicije su možda najbolji primer koliko su takvi scenariji i skupi i ograničeni. Bugarski sociolog Ivan Krasnev će zato konstatovati da sve partije i koalicije na Balkanu u toku izborne kampanje uđu u strasnu ljubavnu vezu sa biračima, a nakon izbora stupe u brak sa međunarodnim finansijskim organizacijama. Rečju, lako se mogu menjati koalicije na vlasti, ali ni u približnoj meri moguće politike.
U Srbiji se ovih dana testiraju predizborna obećanja o „olako obećanoj brzini” uvećanja penzija ili davanja proširenog važenja opštem kolektivnom ugovoru sindikata i poslodavaca. Pred „socijalno odgovornom” Vladom su moguća dva scenarija. Jedan je da bude amnestirana tako što će joj svetska ekonomska kriza poslužiti kao teško oborivi argument za povlačenje. U tom okviru misija MMF-a bi mogla da odigra ulogu šumara iz vica koji je nakon pauze za ručak rasterao vojske koje su divljale po šumi. Drugi, „put kojim se ređe ide” je strpljiv i argumentovan dijalog u kojem će se korisnici budžeta svesno odreći pojedinih zahteva, ali će se i Vlada obavezati da zatvori brojne kanale korupcije i smanji svoje troškove i preglomazni državni aparat.
Trajni izlaz je u potpisivanju oročenog socijalnog pakta o razvoju i zapošljavanju kojim će vlast garantovati, rast proizvodnje, cena i investicija, a sa sindikatima i poslodavcima se dogovoriti o uslovima privređivanja i kretanju zaposlenosti, zarada, penzija i socijalnih davanja. Kad god neko ne ispunjava svoj deo obaveza palila bi se crvena lampica. Jedino se tako dolazi do odgovornih građana i odgovorne, kompetentne i nekorumpirane vlasti. Samo tako se omiljenom i raširenom populizmu i demagogiji počinju da odbrojavaju preostali dani.
